Prebl: Beograd želi da bude prisutan i na istoku i na zapadu
O značaju posete predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva Beogradu za “Glas Amerike” govori direktor za spoljnopolitičke studije vašingtonskog instituta KEJTO, Kristofer Prebl.
“Poseta Medvedeva Beogradu – podsetnik EU i SAD da Rusija želi da zadrži dobre odnose sa Srbijom”
Prebl: “Poseta predsednika Medvedeva Beogradu služi kao podsetnik liderima Evropske unije i SAD da je Rusija snažno zainteresovana za Balkan i da želi da zadrži dobre odnose sa Srbijom. Istorijski gledano, Rusija i Srbija imaju viševekovne dobre odnose, imajući na umu kulturne i verske sličnosti dve zemlje, što se ovde često jednostrano tumači, a to dovodi do nerealnih zaključaka. Beograd želi da bude prisutan i na istoku i na zapadu, a Medvedev je tokom svoje posete naglasio da Moskva želi bliske odnose sa Srbijom i sa drugim zemljama istočne Evrope, ali da se ne protivi njihovom ulasku u Evropsku uniju”.
Glas Amerike: Da li Srbija igra na kartu “Zapad protiv Rusije i obrnuto” kao što je to bio slučaj sa Jugoslavijom tokom hladnog rata?
Prebl: “Srbija verovatno sada neće biti isto poprište političkog uticaja i borbi, kao što je to svojevremeno bio slučaj sa Jugoslavijom. Jugoslavija je tokom hladnog rata bila u žiži konfrontacije; ta bivša komunistička zemlja često je bila orijentisana protiv sovjetskog bloka, bila je jedna od vodećih nesvrstanih zemalja i kao takva je bila u jedinstvenoj i idealnoj situaciji da igra na dve karte – istočnu i zapadnu. Srbija u ovom momentu nastoji da igra sličnu igru, ali u manjem obimu. Beograd je zaintersovan za članstvo u EU, ali i za dobre odnose sa Rusijom i verovatno će nastaviti tim putem. Pored toga, u današnje moderno doba nije više toliko važno svrstati se sa jednom ili drugom stranom, kao što je to bilo tokom hladnog rata u jeku konfrontacije komunizma i demokratskog zapada. Srbija sada pokušava da uputi poruku da može da bude važan regionalni akter, a da ne pripada ni jednoj strani”.
Glas Amerike: Američka državna sekretarka Hilari Klinton je naglasila da SAD žele veću saradnju sa Rusijom. Do koje mere je to moguće?
Prebl: “Jasno je da SAD i Rusija imaju mnogo toga zajedničkog, mada su neki ljudi u SAD zabrinuti zbog skretanja Rusije sa puta demokratije ka više autokratskom sistemu. Medjutim, u svetlu brojnih zajedničkih interesa u, recimo, Avganistanu, Iraku i Iranu, SAD zavise do izvesne mere od Rusije u pogledu dostave opreme i materijla našim trupama u Avganistanu. Slično je i u pogledu Severne Koreje i širenja nuklearnog oružja, kao i proširenja NATO-a i iranskog nuklearnog programa, gde je saradnja Rusije veoma važna. Na kraju treba reći da bi trebalo postići neku saglasnost o ruskim legitimnim intresima, koje ona mora da zaštiti, kao i o pitanju podrivanja suvereniteta i nezavisnosti nekih od zemalja duž njene granice, čemu se mi protivimo. To je, mislim, jedno od suštinskih pitanja u odnosima SAD i Rusije”. Izvor VOA
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ruske rakete na Kopaoniku?
Vojna saradnja Srbije i Rusije nije na zavidnom nivou, mada su očekivanja od nje uvek bila velika u obe zemlje. Kuriozitet je, međutim, da su upravo planovi o njoj omogućili Srbiji da prošle godine sa EU potpiše sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je presudno uticao na izbornu pobedu koalicije “Za evropsku Srbiju”, saznaje “Blic” u vrhu vladajuće koalicije. – Prošle godine razmatrani su planovi o podizanju ruskog raketnog štita u Srbiji, tačnije o postavljanju ruskih raketa na Kopaoniku. Da bi ovo sprečili, zvaničnici u EU pogurali su SSP. Holandija je na potpisivanje pristala samo pod pretnjom ruskih raketa – kaže za “Blic” izvor iz vrha vlasti.Opsirnije http://wwwlepotanicom.wordpress.com/2009/09/17/ruski-put-je-jedinstven-originalan-i-ne-podleze-tudim-idejama
P.S. Prognoziram da ce vec krajem ove 2009. godine neke zemlje Srbiji ukinuti vize i taj trend ce se nastaviti i u 2010.godini. Opsirniju prognozu procitajte na mom blogu http://wwwlepotanicom.wordpress.com/2009/07/05/prognoze-za-srbiju-i-svet
Ruski predsednik Medvedev u Beogradu
_________________________________
Rusija preko Srbije širi uticaj u regionu
_________________________________
Današnja poseta predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva Beogradu označiće, pre svega, energetsko pozicioniranje Rusije na zapadnom Balkanu i označavanje Srbije kao centra u regionu, odakle će Rusija širiti svoj uticaj. Mišljenja o pogodnostima takvog partnerstva za Srbiju podeljena su isto kao i kada je predsednik Srbije Boris Tadić u Moskvi potpisao energetski sporazum i variraju od stupanja u energetsku zavisnost do snažne podrške liderskoj poziciji Beograda u regionu. U vrhu Vlade Srbije kažu za “Blic” da je ekonomska strana posete Medvedeva u ovom trenutku značajnija od političke, ali da ni političku poruku o čvrstom strateškom partnerstvu dve zemlje ne treba minimizirati. – Glavna poruka posete je da potvrđivanje dosadašnje podrške Rusije i dokaz da je Srbija glavni partner Moskve u regionu. Pitanje Kosova je sada po strani, posebno otkako je Rusija priznala Južnu Osetiju i Abhaziju, ali Rusija kao članica Saveta bezbednosti UN ima pravo veta i njena podrška je nezamenljiva. Mnogo je važnija politička poruka koja dolazi kroz ekonomski aspekt posete, a to je da će nam biti odobren kredit od milijardu dolara uprkos tome što i Rusija prolazi kroz krizu. Takođe je važna potvrda energetskog sporazuma dve zemlje, za koji je Moskva posebno zainteresovana i što je glavni cilj ove posete sa njenog stanovišta - kaže za “Blic” izvor iz vrha Vlade. Glavni ruski interes je energetski, tačnije Moskva bi da preko Srbije račva gasovod po celom Balkanu i dalje prema Evropi, a manje je reč o političkom interesu, potvrdio je za “Blic” i drugi sagovornik iz vrha srpske vlade. Po njegovim rečima, Moskva je izabrala Beograd za proslavu pobede nad fašizmom jer se razlikuje od drugih zemalja koje su bile iza gvozdene zavese (Češka, Poljska, Mađarska) i koje su rusku ulogu u Drugom svetkom ratu videle drugačije od Beograda.
- Sa političke strane, Beograd očekuje da Moskva “zakuca” svoj stav o Kosovu, kako bi se prekinule spekulacije o trgovini Moskve ovim pitanjem, dok u ekonomskom smislu Beograd vidi Rusiju kao podjednako važan izvor povoljnih kredita koji će omogućiti Srbiji da poboljša situaciju u zemlji usred ekonomske krize – kaže naš izvor.
Konstantin Nikiforov, direktor Instituta za slovenske studije Ruske akademije nauka, smatra da poseta Dmitrija Medvedeva Beogradu može ojačati šanse Srbije da postane regionalni energetski centar na koji će se u budućnosti oslanjati Rusija. – Posle sporazuma o prodaji NIS, o izgradnji “Južnog toka” i Banatskog dvora, Srbija ima sve bolje izglede da postane čvorište gasnih i drugih instalacija za distribuciju ruskih energenata – objašnjava ekspert koji danas i sutra u Beogradu učestvuje na konferenciji o rusko-srpskim odnosima. Nikiforov istovremeno ne isključuje mogućnost da bi Srbija mogla da dobije određeno mesto i u novom sistemu kolektivne bezbednosti koji razrađuje Medvedev. Srbija je za Rusiju interesantna i kao buduća članica EU, kada bi mogla da postane još jedan most koji povezuje Moskvu i Brisel. “Već sada mnoge zapadne kompanije angažuju biznismene iz Srbije da pregovaraju u Rusiji jer oni uspevaju da uspostave bolji kontakt s ruskim partnerima”, ukazuje Nikiforov. Stupanje Srbije u EU neće predstavljati nikakvu opasnost za Rusiju, već će joj, naprotiv, doneti samo korist, izjavio je juče predsednik Boris Tadić. “U Evropskoj uniji ćemo biti najbolji prijatelj Rusije. To će biti od pomoći u svim aspektima odnosa dveju država”, rekao je predsednik Srbije u intervjuu Televiziji “Vesti 24”. Prema njegovim rečima, Srbija je zadovoljna načinom na koji se “Gaspromnjeft” bavi modernizacijom NIS. Ekonomska strana posete ne završava se na energetskim aranžmanima. Brojna delegacija koja dolazi sa Medvedevom pokušaće da se dogovori o učešću ruskih kompanija u izgradnji beogradskog metroa, stanice Prokop, kao i o brojnim drugim infrastrukturnim projektima u Srbiji. Tema razgovora svakako će biti povećanje spoljnotrgovinske razmene dve zemlje, koja je ove godine opala skoro za polovinu u odnosu na prošlu. Vladimir Gligorov, saradnik bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, kaže za “Blic” da će, po njemu, obaveze proistekle za Srbiju iz ovog partnerstva biti znatno veće od koristi. – Mogućnosti ekonomske saradnje su ograničene. Energetski je sektor važan, ali je industrijska proizvodnja mnogo važnija za razvoj, gde su mogućnosti saradnje mnogo manje. Čak i povećanje izvoza u Rusiju nije moguće ukoliko Srbija ne počne da proizvodi industrijske proizvode. Iz ovoga takođe treba zaključiti da su koristi od ulaganja u energetski sektor asimetrične: ruska je značajno veća od srpske – objašnjava Gligorov. Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković ocenio je juče u razgovoru sa ministrom za vanredne situacije Rusije Sergejom Šojguom, da Srbija i Rusija imaju dobre i bliske odnose i naglasio da poseta predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva ima izuzetan značaj za jačanje sveukupnih bilateralnih odnosa. Šojgu je rekao da je za odnose Srbije i Ruske Federacije izuzetno značajno to što su svi glavni projekti ugovoreni na poslednjoj sednici Rusko-srpskog komiteta u Moskvi finalizovani.
Najvažnije teme i poruke
Utvrđivanje dugoročnog strateškog partnerstva Beograda i Moskve
Poruka da je Srbija centralni ruski partner u regionu zapadnog Balkana
Najavljen kredit od milijardu dolara istovremeno znači i političku podršku jer dolazi u vreme krize (Moskva je odbila da da kredit Ukrajini i poslednji deo tranše kredita Belorusiji)
Povećanje ekonomske saradnje i veće učešće ruskih kompanija u infrastrukturnim projektima (ruska železnica je spremna da radi na rekonstrukciji beogradskog železničkog čvora, a ruske kompanije planiraju da učestvuju u izgradnji metroa)
Poseta je i podrška direktno predsedniku Tadiću, koji se zalagao za realizaciju gasnog sporazuma
Očekivanja Moskve
- Energetsko pozicioniranje u regionu zapadnog Balkana
- Dobra šansa da ruski kapital učvrsti svoje pozicije u Srbiji
- Učešće ruskih firmi u infrastrukturnim projektima u Srbiji
- Vezivanje posete za obeležavanje oslobađanja Beograda od fašizma pomaže strategiji ruskog rukovodstva u borbi protiv “falsifikovanja istorije” i pokušaja omalovažavanja uloge Sovjetskog Saveza u pobedi nad fašizmom
- Podrška Beograda moskovskoj inicijativi za novi sporazum o evropskoj bezbednosti
Šta bi srpski poslanici pitali Medvedeva
Dragan Marković Palma lider Jedinstvene Srbije
- Želeo bih da se predsedniku Moskve pohvalim svojim uspesima i da poklonim Moskvi dva hektara zemlje, kao i pet stipendija Učiteljskog fakulteta u Jagodini. Nemam šta da pitam Medvedeva, ali bih ga informisao o svom odlasku u Moskvu.
Dragan Šormaz poslanik DSS
- Ne bih ga ništa pitao, samo bih mu dao podršku. I čestitao bih mu na onome što Rusija radi na poštovanju međunarodnog prava štiteći integritet Srbije kada je u pitanju jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije.
Đorđe Milićević poslanik SPS
- Pre svega, predsedniku Rusije zahvalio bih na svemu što Moskva čini za Kosovo. Rekao bih mu da očekujemo formulisanje orijentira za stratešku saradnju i unapređivanje bilateralnih odnosa između Rusije i Srbije.
Vlatko Ratković poslanik DS
- Medvedeva bih pitao o efektima učešća Ruske Federacije u projektima “Partnerstva za mir”. Interesuje me da li će doći do finansijskog angažmana Rusije sa našom zemljom i koji će biti uslovi tog angažmana.
Željko Ivanji poslanik G17 plus
- Predsednika Rusije bih pitao zašto se još ne znaju ubice novinarke Ane Politkovskaje, koja je pisala o Rusiji danas, i zašto Rusija ne priznaje nadležnost Suda za ljudska prava u Strazburu.
Vjerica Radeta poslanik SRS
- Pitala bih ga koliko Ruska Federacija može da učini na tome da prestane s radom Haški tribunal i da se što pre završi suđenje Vojislavu Šešelju.
Velimir Ilić lider Nove Srbije
- Ne bih ga ništa pitao zbog neprijatnosti koju osećam zato što dogovori koje sam svojevremeno s njim u Moskvi sklopio nisu ispoštovani, pre svega kada je naftna industrija u pitanju.
Sramota me je što smo dali loše podatke o poslovanju NIS-a, kao i što sad prodajemo rafineriju u Smederevu Amerikancima. Izvor “BLIC”
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Look at the artistic photos of Russia and Ukraine
Prvo pogledajte umetnicke fotografije Rusije ali i Ukrajine snimljene ovog leta 2009.godine. © All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
Umetnicke fotografije iz albuma Rusija&Ukrajina I
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
Umetnicke fotografije iz albuma Rusija&Ukrajina II
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
Umetnicke fotografije iz albuma Rusija&Ukrajina III
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
Umetnicke fotografije iz albuma Rusija&Ukrajina IV
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
Umetnicke fotografije iz albuma Rusija&Ukrajina V
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
© All rights reserved by http://www.lepotani.com
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Zagorsk – the town 70 km away from Moscow. Has had many name including Posad (from 1782), Sergiev (from 1919), Zagorsk (from 1930), Sergiev Posad (since 1992). Troitsko-Sergiev Lavra (monastery), founded in the 14th century by Sergei Kadonezhski is the historical centre of Sergiev Posad. For centuries it has been the largest religious and cultural centre of Russia. Such great masters of icons as Adnrey Rublev and Daniil Nickon to paint the most sacred place of the monastery – the Trinity Cathedral (1422).
Zagorsk is the largest religious and cultural centre of Russia
Evropska unija je prirodno geopoliticko okruzenje Srbije. Ne treba ocekivati neki prosperitet za Srbiju ako se okrene iskljucivo Rusiji,Kini i Indiji. To su zemlje koje su svakako veoma znacajne. Sa njima svakako treba da imamo sto raznovrsniju saradnju,ali tom saradnjom se ne moze nadomestiti evropsko trziste,ne moze se nadomestiti svestrana saradnja sa Evropskom unijom. Vise od pedeset odsto naseg uvoza i izvoza je sa Evropskom unijom. Ako mi krenemo da se udaljavamo od Evropske unije to se mora odraziti na privredne prilike u Srbiji. To ce onda znaciti da cemo se mi, kao Enver Hodzina Albanija,oslanjati na Rusiju i Kinu. Srbiji je veoma vazno da ima izvanredne i sto bolje odnose sa Rusijom,ali Rusija i Kina ne mogu nadomestiti Evropsku uniju. Srbija ima tri moguca izbora: Evropa,autarhija i ruska gubernija. Jedan je clanstvo u Evropskoj uniji sa ili bez Kosova. Drugi je autarhicna ili neutralna Srbija. Treci je ruska gubernija.Da li Srbija moze bez Kosova u Evropsku uniju?
Posaljite nam Vase analize,studije,eseje,kritike,ideje,predloge i sugestije na E-mail lepotani.diplomatique@gmail.com
Novi izbori u SRBIJI ce biti na jesen, doci ce na vlast vrlo jaka koalicija. Medjutim, u narednih nekoliko godina bice jos promena vladajuce garniture.Srbija nikada vise nece biti monarhija. Odnos sveta prema Srbiji ce se izmeniti kada Srbi prestanu da izdaju jedni druge. Takodje,satanizacija Srbije ce prestati kada se promeni sastav vladara sveta koji povlace sve konce. Nece se na to dugo cekati. Vec krajem ove godine neke zemlje ce Srbiji ukinuti vize i taj trend ce se nastaviti i u 2010.godini. 2009. ce biti do kraja teska godina. Opsirniju prognozu za Srbiju i svet procitajte na blogu vlasnika sajta Lepotani.com
http://wwwlepotanicom.wordpress.com/2009/07/05/prognoze-za-srbiju-i-svet
Posaljite nam Vase analize,studije,eseje,kritike,ideje,predloge i sugestije na E-mail lepotani.diplomatique@gmail.com
Cenjeni posetioci, Preporucujemo Vam da posetite RUSKI DOM u Beogradu,u Kraljice Natalije 33. Info telefon 2642-178
U toplini ruskog doma osecacete se kao kod kuce. Preporucio bih Vam da probate ruske specijalitete u otmenom kaficu u kome sluze i kavijar. Tu mozete popiti najbolju nes kafu u Beogradu. Clanovi Web Team Lepotani.com su redovni posetioci priredbi,izlozbi i koncerata koji se organizuju u Ruskom Domu u Beogradu ,a sto se programa tice raspitajte se na Info telefon 2642-178 kada se sta organizuje. Web Team Lepotani.com Kontakt E-mail info@lepotani.com
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
D.Medvedev
Biografija
Dmitrij Medvedev (44) je najmlađi lider Rusije u poslednjih 100 godina. Dužnost šefa države preuzeo je 7. maja 2008. od Vladimira Putina, aktuelnog ruskog premijera. Medvedev je doktor pravnih nauka, a rođen je 14. septembra 1965. godine u Sankt-Peterburgu, gde je na državnom univerzitetu završio Pravni fakultet i magistrirao, a potom od 1990. do 1999. godine predavao kao asistent i docent. Radio je na četiri radna mesta u Sankt-Peterburgu i Moskvi: na univerzitetu i u kancelariji gradonacelnika “severne ruske prestonice”, u vladi Rusije i predsedničkoj administraciji. U periodu od 1990. do 1995. godine bio je savetnik predsednika peterburške vlade i u gradskoj upravi je radio kao ekspert Komiteta za odnose sa inostranstvom. U Kremlju je angažovan od 1999. godine, a od oktobra 2003. godine je obavljao dužnost šefa administracije predsednika. Istovremeno, od 2000. godine do stupanja na predsedničku dužnosti, bio je u vrhu rukovodstva ruskog gasnog giganta “Gasprom”. U Vladi je radio od novembra 2005. godine, gde je bio zadužen za sprovođenje nacionalnih projekata, kao sto su izgradnja stambenog prostora, obrazovanje, medicina i poljoprivreda.
Prema sopstvenom svedočenju, njegov život bili su nauka i predavanja, s jedne, i biznis, s druge strane, kada se pretvorio u “pravog korporativnog pravnika”. O određenoj političkoj karijeri Medvedev nije razmišljao, sve dok nije napustio predsedničku administraciju i kada je postao prvi zamenik predsednika vlade Rusije. Tada je, prema navodima iz knjige Nikolaja i Marine Svanidze “Medvedev”, “izašao iz senke”, započevši novu etapu života. Kao nestranačka ličnost, za kandidata na predsedničkim izborima, održanim 2. marta 2008, Medvedev je izabran 17. decembra na kongresu vladajuće Jedinstvene Rusije. Kandidaturu Medvedeva na izborima 2. marta predložile su Jedinstvena Rusija, Pravedna Rusija, Agrarna partija i Građanska snaga, a podržao ju je i tadašnji patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij II, rekavši da se Medvedev dobro pokazao na položaju prvog potpredsednika vlade. Medvedev je prilikom kandidovanja rekao da je spreman da uloži svu svoju snagu za dobrobit Rusije i da deluje u interesu otadžbine. Kao prioritete u svom budućem radu on je naveo dinamičan rast privrede, podršku selu, stvaranje novih mogućnosti za razvoj malog i srednjeg biznisa, povećanje standarda ljudi i rešavanje demografskog problema. Tada je izneo i stav da u osnovi državne politike Rusije treba da bude princip slobode, a u ekonomiji umereno i razumno “uplitanje” države u privredu – onoliko koliko to odgovara nivou razvoja društva i ekonomije, koja treba da stvori racionalna pravila za regulisanje u ekonomiji. Medvedev je tada proklamovao i „politiku četiri I” (inovacije, investicije, infrastruktura i institucije), čiji razvoj i unapređenje predstavljaju i osnov za razvoj ekonomije. Kandidaturu je razmatrao sa Putinom – do tada u dva mandata predsednikom Rusije, a dan kandidovanja ocenio je kao “vrhunac emocija” i “tačku posle koje nema povratka”. Na položaju šefa države Medvedev će biti do maja 2012. godine. On, međutim, nije isključio mogućnost da će se po isteku sadašnjeg mandata kandidovati za šefa države i 2012. godine, dodajući da smatra da je ispravno da se o takvim pitanjima dogovara sa Putinom. “Pre nekog vremena nisam nameravao ni da se kandidujem za predsednika, ali sudbina je tako htela, i zato ništa ne isključujem”, rekao je Medvedev, objašnjavajući da on i Putin imaju visok rejting popularnosti, a da kao odgovorni ljudi i o tome treba da se dogovaraju. Izvor http://www.borba.rs/content/view/9966/123
Vise informacija o gospodinu D. Medvedev-u procitajte na http://en.wikipedia.org/wiki/Dmitry_Medvedev
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Pre nego sto procitate intervju Dmitrij Medvedev-a zelimo da Vam skrenemo paznju na cinjenicu da se Rusi spremaju za rat zvezda
Rusija razvija novi raketni sistem koji će moći da brani zemlju od oružja iz svemira, a koje Vašington želi da razvije.
„Gradimo novi sistem koji neće biti bolji samo od protivraketnog nego i svemirskog sistema“, rekao je general Aleksandar Zelin, komandant ruskog ratnog vazduhoplovstva, a prenose ruski mediji. Opsirnije na blogu
http://amorworld.wordpress.com/2009/08/05/denver-airport-is-only-a-cover-for-a-secret-baseexperimentt-alien-directly-underneath-and-is-actually-part-of-the-same-structure
A SADA VAM PRENOSIMO INTERVJU D.MEDVEDEVA
___________________________________________
Na Kosovu je srpska reč poslednja
RUSKI predsednik Dmitrij Medvedev u utorak dolazi u jednodnevnu posetu Beogradu. To je prva poseta prvog čoveka Rusije otkako je Srbija ponovo samostalna država. Programirano je odavno da to bude 20. oktobar – na dan kada je naša prestonica daleke 1944. godine, uz pomoć Crvene armije, oslobođena od fašizma. Taj dan i ovaj dolazak nose veliku simboliku. Između ostalog, pokazuje odavno postavljene temelje bratstva i saradnje, interesa i perspektiva.
* VAŠU posetu Beogradu rukovodstvo Srbije već sada naziva istorijskom. Vi ste prvi ruski predsednik koji posećuje Srbiju kao samostalnu državu. U čemu vidite
važnost vaših razgovora u Beogradu i kakve su perspektive budućih odnosa dveju prijateljskih država?
- Predstojeća poseta Beogradu je zaista veoma važna za mene. Računam na dalji napredak međudržavne saradnje i jačanje bratskih veza između naših naroda.
Stižem u posetu na 65-godišnjicu oslobođenja srpskog glavnog grada od fašističkih okupatora. To je događaj od velikog značaja. Ispunjen je zajedničkim istorijskim sećanjem i zajedničkim ponosom zbog hrabrosti naših očeva i dedova koji su pobedili fašizam.
To je prva poseta ruskog predsednika Srbiji nakon što se vratila na međunarodnu arenu u svojstvu samostalne, suverene države. Međutim, ne gradimo naše odnose iz početka. Već imamo izuzetno bogato iskustvo saradnje koje se temelji na vekovnim tradicijama i međusobnim simpatijama naših naroda. Povezuju nas slični ciljevi i uzajamni pragmatični interesi. U toku predstojećih kontakata računamo da ćemo detaljno proučiti planove realizacije velikih zajedničkih projekata. Ima ih u oblasti energetike, u sferama saobraćaja, kulturno-humanitarne i naučnotehničke saradnje. Drugim rečima, moramo ozbiljno poraditi kako bismo obostranim naporima ne samo ojačali temelje naše saradnje, nego i podstakli bolje otvaranje njenog bogatog potencijala u perspektivi.
* Rukovodstvo Rusije i ruski narod pružali su poslednjih nekoliko godina jaku i iskrenu podršku Srbima u borbi za očuvanje naše teritorije, pokrajine Kosovo i Metohija. Beograd i Moskva drže se istog mišljenja da se borba za očuvanje Kosova mora voditi u okviru međunarodnog prava. Kako sagledavate perspektivu rešavanja pitanja Kosova u uslovima kada moćne zapadne države ignorišu međunarodno pravo?
Nažalost, u toku poslednje decenije, a koja je postala kritična u istoriji rešavanja problema Kosova, učinjeno je puno tragičnih grešaka. Neke od njih su bile svesno dopuštene kao deo plana za uvođenje u međunarodnu praksu jednostranih rešenja.
Uprkos nastojanjima zaštitnika kosovske nezavisnosti, neće im poći za rukom da je prikažu kao nepovratan proces, da zatvore to pitanje. Smatramo da treba korak po korak dokazivati da alternativa pravnoj samovolji ipak postoji. Niko ne sme da tvrdi da je kosovsko pitanje rešeno, a da Srbija nije rekla zadnju reč.
Rusija učestvuje u rešavanju kosovskog pitanja prema formuli koja je odavno usaglašena sa srpskim kolegama: Beograd izlazi sa inicijativama, a mi ga dosledno podržavamo. S obzirom na komplikovanost problema takav pristup se dokazuje kao efikasan.
* Nedavno, u Njujorku, rekli ste da se doba jednopolarnog sveta završilo. Očigledno je da i predsednik Barak Obama razume da u svetu ne može vladati samo jedan „gospodar“. Šta po Vašem mišljenju treba učiniti da bi u svetu bilo više pravde, a manje se koristila sila? Mogu li Ujedinjene nacije posle reforme vratiti izgubljen ugled u svetu?
- Danas niko više ne dovodi u pitanje činjenicu da svet prolazi duboku transformaciju. Nastaje potpuno nova geopolitička situacija koju određuju dolazeća multipolarnost, jačanje novih centara ekonomskog rasta i političkog uticaja.
Postalo je očigledno da strategija jednostranog delovanja destabilizuje međunarodne prilike, izaziva napetost i trku u naoružanju, komplikuje međudržavne kontradikcije te dovodi do tenzija u međucivilizacijskim odnosima. Nesumnjivo je dobro za međunarodnu bezbednost i saradnju da su naši američki partneri došli do zaključka o neprihvatljivosti dominacije jedne zemlje, o čemu svedoči i govor predsednika Obame u Generalnoj skupštini UN.
Jasno je da prilagođavanje novoj realnosti neće biti brzo. Ali važno je da je američka administracija usmerena prema multilateralnoj diplomatiji i razume potrebu da se oslanja na potencijal UN.
Sada se u međunarodnim odnosima oblikuje ujedinjujući dnevni red koji obuhvata najširi krug pitanja. To potiče, pre svega, iz jedinstvenih za sve države globalnih izazova. Zajednički se traže putevi za izlazak iz svetske finansijske krize, neširenje oružja za masovno uništavanje i sredstava njegove dopreme, borbu protiv međunarodnog terorizma. Taj trend povećava značaj takozvane mrežne diplomatije i multilateralnih mehanizama koji obezbeđuju uključivanje svih država u globalne procese.
Kao nikad do sada oseća se potreba za neformalnim kolektivnim vođstvom, jačanjem uloge formata poput G20. Sve je izraženija nezaobilaznost Organizacije Ujedinjenih nacija kao vremenom proverenog mehanizma harmonizacije interesa različitih država u skladu sa opštepriznatim normama međunarodnog prava. Uloga UN u rešavanju kriznih situacija, oštrih problema i sukoba uopšte se nije smanjila. Povelja Organizacije, u suštini, bila je od početka usmerena prema realnosti multicentričnog sveta. Poslednjih godina skupilo se dosta dokaza da se problemi ne mogu rešavati delovanjem mimo Povelje UN i Saveta bezbednosti. Obrnuto, konfliktni prostor se samo proširuje.
Razume se, promene do kojih dolazi u svetu zahtevaju da se ta svetska Organizacija i njeni organi prilagode novoj stvarnosti. Međutim, treba voditi računa i o tome da reforma UN, uključujući proširenje Saveta bezbednosti, nije svrha po sebi. Bilo koje promene moraju doprinositi povećanju efikasnosti UN, jačanju njene vodeće uloge u svetskim procesima. U donošenju rešenja koja se odnose na reformu treba se rukovoditi zadatkom očuvanja međudržavne prirode ove jedinstvene organizacije. Postizanje ovakvog cilja je moguće samo uz maksimalno široku saglasnost između država članica u svim aspektima reformi.
* Uspesi Rusije iskreno raduju većinu Srba. U poređenju sa periodom vladavine B. N. Jeljcina napredak je očigledan. Ipak, Vi kao i premijer Vladimir Putin smatrate da treba da se modernizuje industrija i da prestane sa korišćenjem dobiti samo od izvoza sirovina. Kako planirate da se na državnom nivou stimuliše modernizacija proizvodnje? Koliko su realni vaši planovi oko suštinskog povećanja proizvodnje i smanjenja uvoza do 2020. godine?
- Uz svu oštrinu političkih i društveno-ekonomskih reformi iz 90-ih godina upravo tada u Rusiji su bili stvoreni temelji tržišnog modela ekonomskog razvoja. Svih narednih godina u našoj zemlji su se preduzimale mere za jačanje instituta privatne svojine, proširenje preduzetništva, poboljšanje poslovne i investicione klime.
Promene do kojih je došlo u svim
sferama života ruskog društva velike su. Danas već rešavamo zadatke prelaza sa sirovinske na inovacionu ekonomiju, njene modernizacije i tehnološkog razvoja. Sve to treba da obezbedi Rusiji dostojanstveno mesto u savremenom svetu – svetu 21. veka.
Nedavno smo odredili pet glavnih prioriteta. Aktivnosti u tim okvirima se nalaze pod direktnom predsedničkom kontrolom. To su pitanja povećanja energetske efikasnosti i očuvanja resursa (uključujući razradu novih tipova goriva), nuklearne tehnologije, farmaceutika i medicinska industrija, savremene informacijske tehnologije i softver kao i kosmonautike i telekomunikacije. Na čelu sam odgovarajuće Komisije u čijem su sastavu državni funkcioneri kao i predstavnici ruskog velikog i srednjeg biznisa, istaknuti naučnici, eksperti, predstavnici javnosti.
Samo da dodam da najpažljivije reagujemo na bilo koje poruke, koje su vezane za potrebu promena u institucionalnoj sredini, poreskoj, amortizacionoj i budžetskoj politici. Mislim da smo u stanju da postignemo realan napredak u rešavanju zadataka modernizacije već tokom sledećih 5 do 10 godina.
* U većem delu Vaših intervjua Vi, kao i premijer Putin, otvoreno priznajete da ste postigli slabije rezultate u borbi sa najvećim ruskim zlom – korupcijom. Šta predstavlja najveću prepreku u borbi protiv primalaca mita?
- Dobro je poznato da se sa korupcijom u ovoj ili onoj meri suočavaju praktično sve države uključujući one najrazvijenije. U Rusiji pitanje korupcije stoji zaista oštro. Prema sociološkim istraživanjima više od polovine ruskih državljana smatraju korupciju za glavnu prepreku na putu privrednog rasta zemlje.
Možda, na prvi pogled, to deluje nešto paradoksalno, ali jedna od najvećih barijera u borbi protiv korupcije jeste tehnološka zaostalost. Stanje stvari može da se promeni u znatnoj meri putem razvoja informacionog društva, povećanja kvaliteta i transparentnosti javnih servisa (veliki deo njih treba da pruža usluge u elektronskom obliku). Pristupačnost za ljude informacija o aktivnostima državnih organa, kao i minimizacija direktne komunikacije činovnika i građana, sprečavaju izgradnju „lanca“ korupcione zavere. Nije slučajno da pitanja informatizacije ekonomije i društvenog života, uvođenje principa „elektronske vlade“ na svim nivoima vlasti spadaju među naše prioritete modernizacije.
Razume se, to nije ni blizu jedini put borbe protiv korupcije. Osnovne mere su formulisane u našem Nacionalnom planu sprečavanja korupcije. Naglasak se stavlja na preventivne mere. I ovde smo već stvorili neophodne pravne okvire, oslanjajući se pored ostalog i na najbolje međunarodno iskustvo.
Uveren sam da će sve ove mere obavezno doneti rezultat. Uključujući i one nedavno usvojene, oko kontrole podataka o dohotku i imovini državnih funkcionera.
Politička volja rukovodstva zemlje izražena je sasvim određeno. Borba protiv korupcije ne treba da se pretvori u rutinski posao ili kampanju. Rezultat neće biti brz, ali bitno je da se dosledno ostvaruje sve ono što je planirano, da se ne odstupa od toga dok se u društvu stvara atmosfera neprihvatanja korupcije.
* Još kad ste radili u Vladi bavili ste se jednim od najvažnijih pitanja za budućnost Rusije, demografijom. Pre početka ekonomske krize puno toga se pričalo o planovima za stimulisanje nataliteta kao i o borbi protiv alkoholizma. Šta nameravate da radite narednih nekoliko godina radi rešavanja ovog problema kako bi se sprečila situacija da za nekoliko decenija neke oblasti Rusije ostanu prazne?
- Zaista, demografski problemi jesu za našu zemlju jedni od najkomplikovanijih. Rast stanovništva se prekinuo još početkom 90-ih, dok je tada mortalitet premašio natalitet.
Pre dve godine bio je donet Koncept demografske politike Ruske Federacije za period do 2025. godine. Tamo su navedeni principi i prioriteti, osnovni pravci aktivnosti u ovoj sferi. Nisu to samo stimulisanje nataliteta i borba protiv alkoholizma koje ste naveli, već i mere za smanjenje smrtnosti (uključujući radno aktivne građane). Pored toga, Koncept predviđa mere za regulisanje migracionih procesa.
To je dugoročan dokument; dobro je razrađen i osmišljen. Naš je zadatak da se slede njegovi orijentiri i ispunjavaju sve ranije donete odluke. Pre svega to su socijalne obaveze preuzete od strane države. I to treba da se ostvaruje bez obzira na ekonomsku krizu i smanjenje budžetskih prihoda.
Samo da istaknem da su se već po isteku prve godine realizacije demografskog programa javili prvi efekti. Demografski rezultati iz 2007. su pokazali da se u Rusiji rodilo 1,6 miliona dece, što je 8 odsto više nego 2006. godine. To je bio najviši pokazatelj od 1991. godine.
Porast nataliteta se nastavio 2008. i 2009. godine. Dakle, smrtnost u januaru-avgustu ove godine smanjila se za 4 odsto, a natalitet povećao za 3,6 odsto. Zaista, ovi pokazatelji nisu toliko visoki kako bismo hteli, ali oni prikazuju pozitivnu tendenciju. Danas nastojimo da je ojačamo i razvijamo sistem podrške, pre svega za mlade porodice.
Više od milion mlađih majki svake godine koristi „porođajni sertifikat“, birajući one medicinske ustanove koje mogu pružiti najkvalitetniju pomoć. Majke koje ne rade, a takvih imamo 1,2 miliona, počele su dobijati novčanu pomoć za decu do 1,5 godine. Kao ozbiljan podsticaj za povećanje nataliteta pokazao se sistem davanja „majčinog/porodičnog kapitala“. Kada se u porodici rodi drugo dete, njoj se dodeljuje novčani sertifikat, koji može da se iskoristi za obrazovanje dece, poboljšanje stambenih uslova ili doda štednom delu majčinog penzijskog računa. Ukupno je 2007. godine bilo izdato oko milion i po takvih sertifikata.
Važno praktično rešenje bila je realizacija u okviru specijalnog federalnog programa „Dom“ za 2002-2010. potprograma „Stambemo zbrinjavanje mlađih porodica“. Zahvaljujući ovom potprogramu na hiljade mladih supružnika uselilo se u nove, modernije i komfornije stanove.
Naše iskustvo svedoči da se pozitivni rezultati postižu kada se preduzimaju konkretne i svima razumljive mere. Ovde je bitna doslednost i sistematičnost, kao i usaglašenost aktivnosti svih nivoa vlasti.
Da smo na pravom putu svedoči i sledeći važan podatak: u avgustu ove godine zabeležen je prirodan priraštaj stanovništva za hiljadu ljudi.
RAVNOTEŽA SNAGA SA AMERIKOM
* Ovih dana u jednom od intervjua sa optimizmom ste ocenili mogućnost postizanja dogovora sa Amerikancima oko protivraketne odbrane i smanjivanja nuklearnih naoružanja. Mnogi ruski generali pričaju da za sada značajno smanjenje nuklearnih potencijala više odgovara SAD nego Rusiji, zato što SAD već obavljaju probe sa novom vrstom naoružanja. Kakav broj nuklearnih bojevih glava vaši eksperti smatraju za dovoljan kako bi građanima Rusije bio zagarantovan miran san?
- Da počnemo od toga da se, nažalost, ne radi ni o kakvom dogovoru oko PRO sa Amerikancima. Međutim, pozitivno sam ocenio odluku predsednika Obame da se odrekne planova razmeštanja elemenata strateške PRO na teritoriji Poljske i Češke.
Što se tiče novog američkog projekta izgradnje globalne PRO (uključujući i njen evropski segment) tek nam predstoji da se situacija detaljno razmotri na ekspertskom nivou, da se proceni sa gledišta interesa nacionalne bezbednosti Rusije.
Kada govorimo o nuklearnom razoružavanju, polazimo od toga da nuklearno oružje ne može da se primenjuje u praksi. Ne zaboravljamo da je tokom više decenija njegovo postojanje garantovalo održavanje strateške stabilnosti i bezbednosti u svetu. I danas smatramo za neophodno održavanje ravnoteže snaga sa SAD. Sa svoje strane orijentisani smo ka očuvanju nuklearnih naoružanja na nivou minimalno potrebnom za nacionalnu bezbednost Rusije i naših saveznika. U više navrata smo izjavljivali da smo spremni da smanjimo količinu nosača strateških ofanzivnih naoružanja više nego za tri puta. Upravo se u Ženevi vode razgovori o razradi novog pravno obavezujućeg rusko-američkog dogovora o smanjenju i ograničavanju strateških ofanzivnih naoružanja, koji treba da fiksira takav nivo. Radimo sve što je neophodno kako bismo u decembru potpisali odgovarajući dokument. Ubeđen sam da je rešavanje problema u oblasti nuklearnog neširenja i razoružavanja u našem zajedničkom interesu. To bi bio jedan moćan činilac za formiranje povoljne međunarodne situacije u celini. Izvor http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=160147&title_add=Na%20Kosovu%20je%20srpska%20re%C4%8D%20poslednja&kword_add=medvedev%2C%20dmitrij%20medvedev
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Poseta Medvedeva zatvara ulice
Načelnik Uprave policije za Beograd Slobodan Vukolić izjavio je juče da će više hiljada policajaca biti angažovano na obezbeđenju posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Srbiji, koja je zakazana za utorak, 20. oktobar.
Vukolić apeluje na građane u Beogradu da ovog dana što više koriste javni prevoz kako bi se smanjile gužve u saobraćaju, kao i da pokažu strpljenje za mere bezbednosti koje će biti primenjene.
– U određenim intervalima biće zaustavljan automobilski saobraćaj u pojedinim ulicama – kaže Vukolić, i dodaje da će povremeno biti zabranjivan i prolaz pešaka zbog bezbednosti ruskog predsednika.
Prolaz će biti zabranjen u pojedinim ulicama u opštinama Novi Beograd, Savski venac, Vračar, Palilula i Stari grad, ali načelnik nije mogao da govori o detaljima u vezi sa režimom saobraćaja povodom posete ruskog predsednika.
– U ovim opštinama će doći do preusmeravanja saobraćaja, što će neminovno dovesti do otežanog saobraćaja – kaže načelnik Uprave policije za Beograd.
On je još istakao da će se policija truditi da građani što manje osete izmene režima saobraćaja u Beogradu. U tome će policiji pomoći Skupština grada sa svojim komunalnim službama kako bi građani što manje osetili prisustvo policije i izmene režima saobraćaja i da bi se život što normalnije odvijao. Govoreći o poseti ruskog predsednika Srbiji, Vukolić je rekao da je reč o poseti „najvišeg stepena bezbednosti“, ali nije želeo da govori o pojedinim merama. Izvor “BLIC”
Vladimir Putin Vas posmatra
KO JE “RUSKA VEZA”?
_____________________
Slobodan Milošević je nakon svrgnuća pritvoren u kućni zatvor na Dedinju. Mirjana se i dalje mogla slobodno kretati, imala je i putovnicu pa je nekoliko puta putovala u Moskvu gdje je živio Miloševićev brat Boro koji je tamo stvorio čvrste veze u ruskom vodstvu kao jugoslavenski ambasador u Rusiji. Bilo je očito da priprema odstupnicu za sebe i svoju obitelj, željela je da se svi sklone u Moskvu. Njen sin je u to vrijeme zauvijek napustio Jugoslaviju i skrasio se u Rusiji. Kompletan clanak procitajte na http://www.nacional.hr/clanak/23758/savrseni-zlocinacki-par
Prenosimo Vam clanak:”TIHA SMRT SRPSKOG ZLOČINCA”
Savršeni zločinački par
Bračni par Milošević odgovoran je za stotine tisuća mrtvih, milijune protjeranih, ekonomsko razaranje i uništenje kulturne baštine nekoliko naroda
Iako mu u Haagu presuda nije izrečena, povijest je već Miloševiću presudila ocijenivši da većeg zločinca od njega prostori nekadašnje Jugoslavije nisu vidjeli od kraja II. svjetskog rata. Odgovoran je za stotine tisuća mrtvih, ogroman broj ranjenih, za milijune protjeranih iz svojih domova, od kojih se mnogi nikad neće vratiti, za ekonomsko razaranje, uništenje kulturne i povijesne baštine nekoliko nesrpskih naroda, za uništene živote i mnogih koji su preživjeli ratove što ih je on pokrenuo. On se pak cijelog života pretvarao kao da sa svim tim nikakve veze nije imao, tvrdio je da su sve te vijesti o zločinima neprijateljska propaganda. Ako je tih zločina i bilo, njegova je teza bila da on s tim nije imao nikakve veze, jer Srbija u tim ratovima sudjelovala nije. A ako su ljudi iz Srbije i sudjelovali u tom ratu, on s tim nema veze jer on nije zapovijedao vojskama koje su te zločine činile. Sebe je prikazivao kao mirotvorca, koji nikoga ne mrzi, koji ljubi sve oko sebe.
Bio je to čovjek koji je odgovoran za grozne zločine, ali je sebe uvjeravao da s njima nema nikakve veze. Tko god je imalo pažljivije provjeravao činjenice, znao je tko je on, jedino se on poput kakva luđaka pravio da živi u nekom drugom svijetu. U posljednjih 20-ak godina bilo je mnogo pokušaja daljinske psihoanalize njegova zločinačkog uma. Pritom su se isticale dvije stvari: da su mu i otac i majka počinili samoubojstvo, te da je još od mladosti bio pod nevjerojatnim utjecajem svoje supruge Mirjane Marković, nečuvene luđakinje, da ga je nemoguće shvatiti ako se ne shvati odnos njih dvoje.
Milošević i Mirjana Marković bili su zajedno od rane mladosti. Oboje su iz Požarevca, gradića 90 km jugoistočno od Beograda. Milošević rodio se 20. kolovoza 1941. kao drugi sin Svetozara i Stanislave, rođene Kolješnić, Crnogoraca podrijetlom iz Uvača. Svetozar Milošević završio je teološki fakultet u Beogradu, ali, iako duboko religiozan, nije postao svećenik nego gimnazijski profesor, pa je nakon potucanja po Crnoj Gori i Kosovu našao službu u srbijanskom Požarevcu, gdje je proveo ratne godine. Njegova supruga Stanislava bila je pak uvjereni komunist pa je i to bio razlog raspada braka. Neposredno nakon II. svjetskog rata Svetozar Milošević napustio je suprugu, sinove Boru i Slobodana, te je u Crnoj Gori predavao ruski na srednjoj školi, a 1962. počinio samoubojstvo zbog grižnje savjesti što se ubio njegov učenik kojem je dao slabu ocjenu.
Slobodan Milošević je bio dobar i vrlo povučen đak. Nije bio u dobrim odnosima s majkom, učiteljicom koja je bila neugodna, usamljena žena. Ona se – nakon što su joj obojica sinova otišla na studij u Beograd i ondje se zaposlila, potpuno zanemarivši majku, ne posjećujući je u Požarevcu – 1974. objesila. Ubio se i njezin brat.
Slobodan Milošević bio blizak s Mirjanom Marković, godinu mlađom Požarevčankom koju je upoznao u gimnaziji. Ona je bila pravo partizansko dijete, rođeno u šumi. Njen otac bio je poznati komunistički revolucionar Moma Marković, koji se rodio 1912. u kosmajskom kraju. Bio je prijeratni komunist, dva puta zatvaran, član najužeg vodstva KP nakon što je 1937. Josip Broz Tito odlukom Kominterne postao generalnim sekretarom KPJ. Bio je jedan od organizatora komunističkog ustanka u Srbiji 1941., u kolovozu 1941. organizirao je partijsku aktivnost i partizanski odred u Požarevcu i u tom kraju ostao do ljeta 1942. Ondje se ponovno sreo s 21-godišnjom Verom Miletić, komunističkom aktivisticom koju je upoznao u Beogradu na fakultetu, i s njom organizirao partizanski ustanak. Vera Miletić bila je potomak vojvode iz I. srpskog ustanka, ali mnogi njeni rođaci bili su komunisti. Sestrična joj je bila Davorjanka Paunović – Zdenka, u II. svjetskom ratu Titova ljubavnica, koja je od tuberkuloze umrla 1. svibnja 1945. i pokopana je u dvorištu nekadašnje Titove vile u Užičkoj 15 na beogradskom Dedinju. Vera Miletić postala je ljubavnicom Mome Markovića, ostala u drugom stanju i 10. srpnja 1942. u šumi rodila djevojčicu Mirjanu. Petnaest mjeseci poslije Veru Miletić su na ilegalnom zadatku u Beogradu u jednom stanu uhitili agenti specijalne policije. Znalo se da je ljubavnica Mome Markovića pa su je mučili i 1943. strijeljali.
Nakon rata i partizanske pobjede proširila se glasina da se Vera Miletić loše držala na policiji, da je izdala drugove i partiju, čak je javno žigosana kao izdajnica na 5. kongresu KPJ 1948. Za njenu kćer Mirjanu Marković, o kojoj su se brinuli djed i baka po majci, ta kontroverza ostala je vječna trauma. Otac Moma Marković priznao je nakon rata svoju kćer, ali se nije za nju brinuo. Živio je u Beogradu, bio veliki partijski i državni funkcionar, a za nju nije imao vremena. Ona je s njim bila samo ljeti. On je 60-ih istisnut iz političkog života. Kad je umro kao usamljeni umirovljenik, kći mu nije došla na pogreb.
Mirjana Marković rasla je uz djeda i baku izvan grada, a kad je pošla u školu, obitelj se preselila u grad, u staru kuću vojvode Milojka Stojkovića od blata s drvenim podom i krovom koji prokišnjava. Bila je usamljena i melankolična. Mnogo je čitala i pisala. U KP primljena je sa samo 16 i pol godina. U osnovnoj organizaciji KP bilo je devet članova, pet mladića glasovalo je za to da je prime, jer je bila najbolji đak, predsjednica omladinske organizacije i sudionica radnih akcija, a četiri djevojke bile su protiv toga, jer su je vidjele kako plače u parku, a to je bilo nedostojno člana partije. Mrtva majka bila joj je idol, često se služila njenim konspirativnim imenom Mira, a stalno pokazuje svoju trajnu vezu s majkom neobičnom simboličnom gestom. I dok je bila najmoćnija žena Srbije, često je u kosi nosila cvijet. U jednom intervjuu objasnila je da je na jednoj davnoj fotografiji njena majka imala takav cvijet u kosi.
Kao mlada komunistička aktivistica u omladinskoj organizaciji upoznala je godinu dana starijeg Slobodana Miloševića u prosincu 1958., kada su zajedno bili u odboru za školski doček Nove godine. U siječanju 1959. dobila je trojku iz povijesti, jedinu među samim peticama, te se nesretna žurila iz škole u knjižnicu da posudi “Antigonu”, knjigu koju je često čitala kako bi se utješila. On ju je toga hladnog dana pratio i tješio. I rodila se ljubav. Analitičari su tvrdili da su, upravo jer su oboje bili iz razbijenih obitelji, počeli rano obiteljsku sigurnost tražiti – jedno u drugom. Vršnjaci su ih zvali “Romeo i Julija”. O toj ljubavi beogradski dnevnik Večernje novosti objavio je svjedočanstvo njihove nekadašnje susjede Bise Milićević: “Sjećam se kako su se on i Mirjana Marković uvijek sastajali u Jug Bogdanovoj ulici. Tada su se nosili žiponi, široke suknje. Njega su zvali Coba, a nju Baca. Ona tanka, sa širokom suknjom i žiponom, lijepa, trči prema njemu. A onda smijeh.”
Milošević je maturirao 1960. i upisao se na Pravni fakultet beogradskog sveučilišta, gdje je već studirao njegov stariji brat Bora. Godinu potom na studij sociologije na Filozofskom fakultetu upisala se Mirjana Marković. Milošević je bio dobar student, aktivan u studentskoj organizaciji i sveučilišnom partijskom komitetu. Na studiju se upoznao s brojnim ljudima, koji su poslije postali prominentni u srbijanskoj politici. Iz studentskog doba najvažnije je bilo njegovo prijateljstvo s Ivanom Stambolićem, nećakom tada najmoćnijeg čovjeka Srbije Petra Stambolića. Njih su dvojica 25 godina bili nerazdvojni prijatelji i politički saveznici. Ivan Stambolić uvijek je bio korak ispred Miloševića u karijeri te bi ga redovito vodio sa sobom na novi položaj kao pomoćnika.
Milošević se kao student jako isticao u političkom radu pa je 1963., kad je imao samo 22 godine, dobio profesionalno političko radno mjesto kao sekretar za ideološko-politički rad Univerzitetskog komiteta CK Beograda i predsjednik Ideološke komisije UK. Diplomirao je 1964., zaposlio se u skupštini grada i tu ostao do 1966. Mirjana Marković bila je također politički aktivna, najprije sekretar osnovne organizacije SK na svom fakultetu, a na drugoj godini izabrana je u ideološku komisiju UK.
Budući da je tako rano dobio profesionalnu partijsku funkciju, a to znači i stalnu plaću, pa nije više ovisio o majčinu novcu, Milošević se mogao oženiti. On i Mirjana Marković vjenčali su se 14. ožujka 1965. kad je ona bila u drugom stanju na četvrtoj godini studija. Ona je nakon udaje zadržala djevojačko prezime. Preselili su se u mali stan u beogradskoj četvrti Karaburma, 20 minuta pješice od autobusne stanice. Posljednjeg dana ljeta 1965. rodilo im se prvo dijete, kći Marija Milošević. Dobila je ime prema partizanski Mariji Bursać, 22-godišnji djevojci iz bosanskog gradića Drvara, koja je poginula 1943. jurišajući na bunkere kod Kulen Vakufa, prvoj ženi koja je proglašena narodnim herojem. A 1974. su dobili i sina Marka.
Sa sveučilišta Milošević je otišao 1966. kad se zaposlio kao savjetnik za privredu predsjednika Skupštine grada Beograda, pa kao rukovodilac službe za gradski informacijski sustav. U rujnu 1968. otišao je u vojsku, u školu protuzračne obrane u Zadar. Dugačka pisma izmjenjivali su svakog dana, neki put i dvaput. Jednom tjedno slali su si i brzojave. Svake subote kad je imao izlaz javljao se telefonom. Jednom ga je posjetila u Zadru. Nakon što se vratio u vojarnu, srela se s prijateljicom iz Zadra i s njom šetala gradom. U izlogu je vidjela sliku jugoslavenskog predsjednika Tita i rekla proročki prijateljici: “Jednom će tako i slike mog Slobodana biti po izlozima.” Ona je očito već vrlo mlada imala ambiciju da od svog muža stvori “novog Tita”. Poticala ga je da politički napreduje. Milošević je nakon studija postao niži partijski funkcionar, potom ga je Ivan Stambolić pozvao da mu bude zamjenik u poduzeću “Tehnogas”, gdje je Stambolić bio direktor. Kad je Stambolić otišao iz “Tehnogasa”, Milošević je preuzeo direktorsku funkciju. Kad je Stambolić postao partijski sekretar na sveučilištu, Milošević mu je postao pomoćnikom.
Miloševiću nije Stambolić bio jedini partijski sponzor. U dobivanju novih jako mu je pomogla supruga. Ona je nakon studija dobila elitni posao na sveučilištu, u čemu joj je nesumnjivo pomogao utjecaj njenog oca Mome Markovića, ali u napredovanju možda joj je još više pomogao sve veći utjecaj strica Draže Markovića, koji je 70-ih godina postao najmoćniji u Srbiji. Zahvaljujući njemu postala je sveučilišni profesor sociologije na Prirodoslovnom fakultetu, a molila je strica da pomogne i njenom mužu u karijeri. S dva jaka sponzora Milošević je brzo napredovao: nakon što je bio direktor Beogradske banke, Stambolić, koji je postao predsjednik Predsjedništva SK Srbije, povukao ga je početkom 80-ih u taj najmoćniji politički forum tadašnje Srbije. Kada je Stamboliću istekao mandat, otišao je na formalno viši položaj predsjednika Predsjedništva SR Srbije, a mjesto partijskog vođe prepustio je 1985. sebi “uvijek vjernom” Miloševiću.
Ali Milošević je htio izići iz Stambolićeve sjene, a u tome mu je ponovno pomogla Mirjana Marković. Njen moćni stric Draža Marković već je sišao s političke scene, a ona je sebi stvorila novu političku bazu, nužnu za napredovanje svog muža. Beogradsko sveučilište imalo je vrlo jaku partijsku organizaciju, koja se smatrala nekom vrstom ideološkog centra tadašnje srbijanske partije. Mirjana Marković već je i sama bila utjecajna kao članica sveučilišnog partijskog komiteta, ali i kao jedan od glavnih zagovornika borbe protiv liberalizma u partiji. S grupom istomišljenika stvorila je jezgru unutar SK Srbije, koja je 23. rujna 1987. na 8. sjednici CK SK Srbije pomogla Miloševiću da slomi svoje protivnike i s njima pomete s političke scene i samog Stambolića. Milošević je, potaknut i od supruge, politički uništio čovjeka koji mu je bio dobročinitelj i kućni prijatelj, gurnuo ga u političku mirovinu i javno ga ponizio za štošta ga optuživši. Samo nekoliko dana nakon tog političkog obračuna u prometnoj nesreći poginula je Stambolićeva kći. Milošević se pojavio na pogrebu, ali Stambolićeva supruga nije od njega i njegove supruge htjela primiti sućut. Nije to bio ni prvi ni posljednji put da je Milošević u usponu na vlast iznevjerio najbliže prijatelje.
Mirjana Marković bila je neprestano uz Miloševića i u ključnom vremenu krajem 80-ih, kad je stvarao nacionalistički pokret u Srbiji, organizirao “događanje naroda”, masovnim mitinzima rušio vlast u Vojvodini, na Kosovu i u Crnoj Gori, kada se pripremao za rat. No, dok su njemu klicali na mitinzima, veličali ga po novinama, ona je u pozadini sve to odobravala, iako to nisu bile komunističke metode, nego su parole kojima se veličao njen muž bile posve nacionalističke. Uskoro se i ona odlučila pojaviti u javnosti, i to kao velika teoretičarka socijalizma. U intervjuu za zagrebački dvotjednik Start u studenome 1988. beogradski novinar Aleksandar Tijanić, današnji direktor beogradske televizije, pitao ju je utječu li u braku Milošević i ona jedno na drugo. Ona je odgovorila: “Kad bih vam rekla da dvoje ljudi koji se poznaju od srednjoškolskih dana, zajedno žive, i pri tome su oboje komunisti i intelektualci, ne utječu jedno na drugo, bilo bi to jeftino prenemaganje, koje je nespojivo sa mnom.” Tijanić ju je pitao: “Kako je to uopće dijeliti život s nekim tko je tako poznat kao vaš suprug?” Odgovorila je: “Nastojimo živjeti kao prije. Najljepše smo živjeli kad je moj muž radio u banci. Nisu u pitanju materijalne vrijednosti, nego više slobodnog vremena.” “Vaš suprug ostavlja dojam, u javnim komunikacijama, energične i asketske ličnosti. Je li takav i u privatnom životu?” “Jest.”
Bio je to njen prvi intervju, poslije ih je davala još, a kako je vrijeme odmicalo, bila je sve više u javnosti, u prvom redu u medijima, ali i kao jedan od glavnih organizatora nove stranke Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju, koju je početkom 90-ih htjela stvoriti tzv. Jugoslavenska narodna armija, kao politički mehanizam za održavanje SFRJ. Kad je njen muž pokrenuo rat, ona je takvoj politici, koju su vjerojatno u svom stanu zajedno formulirali, javno pružala podršku. Dok su tenkovi JNA pod zapovjedništvom njenog muža razarali Vukovar, a topovi bombardirali Dubrovnik, davala je ratnohuškačke izjave: u jednom intervjuu izjavila je da su “neka obilježja fašizma vidljiva u Hrvatskoj i mogu se usporediti s nacizmom u Hitlerovoj Njemačkoj”.
Kad se Jugoslavija raspala a Slovenija i Hrvatske postale međunarodno priznate suverene države, postala je u Srbiji glavni zagovornik teze da je to samo privremeno i da će se Jugoslavija obnoviti. Nije se pomirila ni s propašću socijalizma u svijetu, i dalje je tvrdila i pisala da je to samo kratkotrajna kriza i da će na kraju socijalizam ipak pobijediti kapitalizam. Od prosinca 1992. počela je u tjedniku Duga objavljivati dnevnik, pun takvih političkih naivnosti, kombinirajući pseudosociološke teorijske rasprave s pričicama iz osobnog života, reminiscencijama o ljetovanju u Dubrovniku, objašnjenjima političkih poteza svog muža, anegdotama iz života svoje djece, posebno sina Marka, najobičnijim probisvijetom i kriminalcem, kojeg je nazivala “mojim Petrom Panom”. A bio je takav niškoristi da nije uspio završiti ni srednju školu.
Mirjana Marković pokazivala je sve više i više želje da se javno angažira pa je pokrenula novu stranku, JUL (Jugoslovenska levica). Njoj je formalno na čelu bio kazališni režiser Ljubiša Ristić, ali njome je zapravo ona upravljala. Od starih intervjua napravila je knjigu “Odgovor”, od dnevničkih zapisa knjigu “Noć i dan”, a tim dvjema knjigama, objavljenima 1993. i 1994., sljedeće su godine neprestano organizirane nove promocije diljem Srbije. Ona je putovala i u Rusiju, Kinu, Grčku, gdje su se objavljivala – što je financirao tadašnji bliski Miloševićev prijatelj, tajkun Bogoljub Karić – prijevodi tih dviju knjiga. Beogradska televizija davala je golem publicitet tim promocijama, njenim susretima sa stranim znanstvenicima, s kojim razgovara o “položaju ljevice u svijetu”, stalno se objavljuju njene nove izjave o njenim knjigama u kojima svojim tanašnim glasom ponavlja svaki put jedno te isto, kako će “nakon sadašnje jugoslavenske noći doći dan”, i to dok je njen muž i dalje raspirivao ratove, zbog čega su – izravnom njegovom krivnjom – ubijani i protjerivani brojni nevini ljudi.
U trci za publicitetom događali su joj se i neugodni debakli: 1994. je primila novinarku američkog mjesečnika Vanity Fair, pričala joj gluposti o povratku socijalizma, pa je objavljen pogrdan članak o njoj i njenom mužu, kojima se smijala američka publika. Bella Stumbo desetak minuta razgovarala je s Miloševićem, ali najveći dio članka bio je razgovor s njegovom suprugom. Članak u Vanity Fairu bio je duhovit prikaz tadašnje situacije u Srbiji, zgodna spekulacija ne vlada li Srbijom zapravo Mirjana Marković, reportaža o tome kako izgledaju prostori gdje se kreću Milošević i njegova supruga, zainteresirana da razgovara za Vanity Fair kako bi i u SAD-u propagirala svoju novu knjigu. Bio je to sudar vickaste američke novinarke, koja je došla napraviti satiričnu reportažu iz neobične zemlje, i Mirjane Marković, rigidne marksističke “znanstvenice”, uvjerene da će se socijalizam u svijetu obnoviti u sljedećem stoljeću, koja o tome govori bez imalo skepse i bez tračka humora: “Ja sam ljevičar za 21. stoljeće, jer komunizam je jedina nova ideja u ovom stoljeću, koja će promijeniti svijet kad se rodi nova ljevica i onda ćemo mi promijeniti i lice Zapada.”
Mirjanu Marković američka je novinarka opisala u nekoliko rečenica: “Debeljuškasta ženica, koja bio mogla biti i zgodna da se koji put nasmije, ali to nikad ne čini, odjevena u crnu haljinu koju je teško opisati, nenamazana, a svojoj taštini jedino popušta u tome što kosu boji u crno. Dva sata razgovora sjedila je ledena, ukočena kao poljski miš, odgovarajući na pitanja tankim glasićem preko prevodioca.”
Kad su u sklopu Miloševićeva plana podjele Bosne Srbi u Srebrenici pobili 8000 ljudi, ona je u Dugi i dalje ispisivala svoje gluposti. O kvaliteti pseudoliterarnih radova Mirjane Marković najbolje govori anegdota koju je 1996. zabilježio beogradski tjednik Vreme: “Domaće zadaće uvijek su bile mora za učenike osnovnih škola, tradicionalno opterećene opsežnim gradivom, a u posljednje vrijeme još i zbunjene naglim promjenama u nastavi povijesti i zemljopisa (partizani i četnici, najviša planina Jugoslavije i slično). Tako ni 12-godišnja djevojčica, đak 5. razreda jedne beogradske osnovne škole, vjerojatno nije bila oduševljena kada joj je nastavnik srpskog dao domaću zadaću \’Zimski san\’. Kako raspoloženje ne odlaže izvršenje, dijete je svoj posao obavilo, pa čak i pročitalo svoju domaću zadaću u školi na satu. Nastavniku se sastavak svidio, pa ju je pohvalio, a pohvaljena djevojčica nije propustila da se zbog toga kod kuće pohvali roditeljima. Njena majka je stoga pročitala njen sastavak i shvatila da je riječ o ushićenim opisima zime, gotovo doslovno prepisanim iz dnevnika dr. Mire Marković, supruge predsjednika Slobodana Miloševića, inače profesora beogradskog sveučilišta i ruskog akademika, koji ona redovito objavljuje u magazinu Duga. Valja napomenuti da nastavniku ništa nije bilo sumnjivo – čovjek je procijenio da razina pročitanog štiva odgovara uzrastu njegove učenice. Malu podvalu vjerojatno nije primijetio i stoga što vjerojatno ne kupuje novine, pa nema priliku čitati \’sočinjenija\’ dr. Mire Marković. Nema čovjek novaca, prosvjetni je radnik.”
Milošević je bio preinteligentan čovjek odličnog političkog instinkta da ne bi shvatio kako su sve te promocije njegove supruge besmislica, koja njemu može politički samo škoditi. Ponašao se upravo suprotno od svoje tašte supruge, nije davao intervjue, izbjegavao javnost, nije se volio ni s kim susretati, čak nije imao ni potrebu da prošeće Beogradom, jer mu je instinkt govorio da mračne operacije kakve je on vodio treba obavljati izvan vidokruga javnosti. Ali bivalo je sve jasnije da taj moćni čovjek, pred kojim su svi Srbi drhtali, i sam drhće pred jednom osobom – svojom suprugom Mirjanom. Njenoj taštini ništa nije mogao odbiti, pa ni tu glupu samopromociju po Srbiji i diljem svijeta. To što je on to dopuštao pokazivalo je da je ta glupa, lakomislena i slavohlepna pseudosociologinja u kući Miloševićevih bila moćnija i od najmoćnijeg čovjeka Srbije.
U drugoj polovini devedesetih godina vlast Slobodana Miloševića počela se polako urušavati zbog jačanja otpora demokratskih političkih snaga u Srbiji, ali i jačanja međunarodnog pritiska. Kada je Miloševićeva Socijalistička partija Srbije 1996. godine izgubila na lokalnim izborima, Milošević je bio sklon prepuštanju vlasti opoziciji u pojedinim sredinama, među ostalima i u Beogradu, čemu se Mirjana Marković žestoko usprotivila. Tada su prvi puta ljudi iz njihovog okruženja primijetili da je ona u obrani vlasti postala mnogo rigidnijom od njega. Ona je bolje shvaćala posljedice njegovog gubitka vlasti – to neće biti samo odlazak s vlasti, nego vrlo vjerojatno i odlazak u zatvor, i to ne samo njega, nego možda i nje, pa i njene djece, jer su ona bila umiješana u nezakonite poslove. Kćerka Marija pod sumnjivim je okolnostima postala vlasnica radiostanice, a sin Marko je u Požarevcu sudjelovao u velikom krijumčarskom kriminalu vrijednom milijune dolara. Marijanin radikalizam bio je sve vidljiviji i u njenim kolumnama u Dugi gdje je sve žešće kritizirala protivnike svog supruga, ali i one njegove suradnike koji nisu bili dovoljno oštri prema njegovim protivnicima. Posebno je počela vrijeđati oporbenog političara, vođu Srpskog pokreta obnove, Vuka Draškovića i njegovu suprugu Danicu koji su postali radikalni neprijatelji bračnog para Milošević nakon što su ih 1993. godine tijekom demonstracija uhitili Miloševićevi policajci. Divljački su ih pretukli još tijekom vožnje u \’marici\’, te potom zatvorili; a možda bi ih i ubili u da nije bilo intervencije Danielle Mitterrand, supruge francuskog predsjednika. Nakon što je 1997. godine u jednoj kolumni Mirjana Marković izvrijeđala Danicu Drašković i njenu obitelj, te za nju rekla da je luđakinja, Danica Drašković uzvratila joj je u organu svoje stranke Srpska reč, vrlo plastično i točno opisavši najmoćniju ženu Srbije pred kojom je drhtao srpski vožd Slobodan Milošević: “Njeno pisanje o meni ispada smiješno u očiglednoj želji da omalovaži moju obitelj ne bi li me tako približila sebi, ženi bez ikakve obitelji – ni ugledne ni neugledne, tikvi bez korijena, ženi rođenoj u šumi – u zemunici sela Brežan s one strane Morave, izvanbračnom plodu iz razuzdanog partizanskog trenutka šumskog orgijanja.
Prema pisanoj povijesti njene partije, rodila ju je žena ubijena zbog izdaje svojih partijskih drugova, a kao kćer ju je, po zadatku, priznao jedan partizan iako je postojala sumnja u njegovo očinstvo, zbog čega ona vjerojatno nije s njim razgovarala gotovo cijeli život niti otišla na njegov sprovod. Ona, odrasla u krvi tristotinjak ubijenih žrtava majčine izdaje i u moru krvi drugih nevinih žrtava komunizma kojom se hranila 53 godine svoga života; ona, koja je zajedno sa svojim mužem uništila cijelu jednu državu, pobila na stotine tisuća ljudi, žena, djece i staraca bombama i haubicama koje su ispaljivane po naredbama iz njenog krvavog bračnog kreveta; ona, koja je porušila i spalila stotine gradova i sela vojskom, tenkovima i oružjem koje je slala iz Beograda i cvijećem ih ispraćala da siju smrt; ona, koja je obeskućila stotine tisuća nesretnika koji još uvijek lutaju svijetom i Srbijom tražeći kruh i krov nad glavom, ona je mentalno zdrava, a ja sam za nju mentalno oštećena jer sam javno poželjela da takvih kao što je ona više nema, i što sam se čudila kako nitko od unesrećenih, obeskućenih i osirotjelih ne diže ruku na one koji smislili, naređivali i izvršili toliko zlo.
A možda je drugarica iz Požarevca u pravu, ja možda i jesam mentalno oštećena jer nisam 1993. godine, poslije batina koje sam dobila od nje i njenog muža, otišla u njenu kuću da joj s glave isčupam periku i otkrijem rupu na tjemenu, da joj leđa, ruke i noge prebijem kao ona meni – jer to je bila moja građanska dužnost. Kako to nisam uradila, sigurno nisam normalna, kao ni svi građani Srbije i Jugoslavije koje su oni na razne načine unesrećili, a koji šute i trpe, i čekaju da ih Bog kazni ili da mirno odu s vlasti.” Bilo je to doba kada je Mirjanu Marković počela hvatati panika pa je ona preko svojeg muža, ali i sama, tražila od tajne policije da zaoštri akcije protiv njihovih protivnika. Bilo je to doba kada su se u Srbiji zaredala i tajnovita politička ubojstva i neuspjeli atentati: dva neuspjela atentata na Draškovića,, ubojstva policijskih generala i ministara, ubojstvo poznatog novinara Slavka Ćuruvije na ulici, otmica političkog umirovljenika Ivana Stambolića koji je, kako je kasnije ustanovljeno, smaknut i pokopan na Fruškoj gori.
No unatoč toj represiji, Miloševićevima se polako počela urušavati vlast, posebno nakon što je NATO pakt 1999. godine izvršio zračne napade na Srbiju zbog Miloševićevih zločina na Kosovu. Usred bombardiranja, kako bi se obratila američkoj javnosti, Mirjana Marković je 6. svibnja 1999. godine dala intervju slavnom američkom televizijskom voditelju Danu Ratheru. Odgovorila je na većinu Ratherovih pitanja, a posebno se uzbudila na Ratherova pitanja o srpskim zločinima nad kosovskim Albancima: “Pa to nije istina! Srbi ne provode nikakve zločine nad Albancima, i ja sam sigurna u. To je kao da mi vi kažete da je danas srijeda, a ja znam da je danas subota.” Tvrdeći da zločina nema, istakla je: “Nisam izašla ovdje pred lice svijeta da lažem.” Na svako pitanje o zločinima, uzbuđeno bi vikala: “Nije istina da srpski vojnici siluju Albanke. To nije istina. Oni kažu da to nije istina, i to nije istina.” U jednom trenutku je posebno naglasila: “Ubijanje Albanaca? Pa to je laž. Zašto mi ne vjerujete? Ja volim sve ljude, sve narode. Pa za mene je najbolja zemlja bila bivša Jugoslavija gdje su narodi živjeli u slozi. To je bila najbolja država na svijetu i ja sam je voljela. U svim udžbenicima svijeta piše”, rekla je, “da mi Srbi nismo osvetoljubivi.
Petsto godina bili smo pod okupacijom Turaka zbog kojih je Srbija jako nazadovala, ali mi ipak ne mrzimo Turke.” Iako je rekla da joj je neugodno govoriti o samoj sebi, na pitanje da li je istina da ima presudan utjecaj na svojeg supruga rekla je da su \’oni jedna složna obitelj s bliskim odnosima\’. Pričala je i o svojoj djeci, mladoj generaciji okrenutoj Zapadu. Izjavila je da najmoćnije zemlje svijeta koriste najnovija dostignuća kemije, fizike, matematike, pa i astronomije za rat protiv Srbije, te kako NATO želi stvoriti novi svjetski poredak najbrutalnijim sredstvima; želi vezati narode željeznim lancima, a ne svilenim koncima. “Ja mrzim novi svjetski poredak”, rekla je, “taj je izraz posljednji upotrebljavao nacistički vođa Hitler i probao ga je provesti plinskim komorama i uništavanjem Židova, kao što se sada pokušava uništiti jedan mali narod, Srbi.” Tu ju je Rather prekinuo, te upitao da li zna da mnogi Amerikanci njenog supruga Slobodana Miloševića smatraju modernim Hitlerom. Mirjana Marković je bijesno odgovorila: “To je laž. To je kao da mi kažete da je sada siječanj i da pada snijeg, a danas je 1. svibanj i vani je proljeće.
Da bi netko bio novi Hitler, morao bi biti nositelj mržnje protiv jednog naroda, da prijeti tom narodu i drugim narodima, da se širi. Moj muž niti mrzi neki narod niti vrši nasilje nad njim. On ne mrzi druge narode, ne širi se na druge narode niti ne ugrožava regionalni ambijent, ne prijeti svjetskom miru i civilizaciji, kao što je to činio Hitler. On je samo moralna snaga koja štiti jedan narod. Njega optužiti da je novi Hitler zvuči kao najgori cinizam. U vašim američkim filmovima često se događa da na početku filma netko bude prikazan kao loš momak, a onda se tijekom filma pokaže da je dobar momak. Tako će se i ovdje pokazati. Moj muž nikoga ne ugrožava niti je ugrožavao.” Režim njenog muža srušen je u beogradskim demonstracijama 5. listopada 2000. godine. Od muža je zatražila da naredi vojsci da slomi demonstrante, ali on za to više nije imao snage.
______________________________________________________________________
Milošević je nakon svrgnuća pritvoren u kućni zatvoru na Dedinju. Mirjana se i dalje mogla slobodno kretati, imala je i putovnicu pa je nekoliko puta putovala u Moskvu gdje je živio Miloševićev brat Boro koji je tamo stvorio čvrste veze u ruskom vodstvu kao jugoslavenski ambasador u Rusiji. Bilo je očito da priprema odstupnicu za sebe i svoju obitelj, željela je da se svi sklone u Moskvu. Njen sin je u to vrijeme zauvijek napustio Jugoslaviju i skrasio se u Rusiji.
_____________________________________________________________________
Početkom 2001. godine njemački tjednik Der Spiegel objavio je senzacionalni izvještaj iz Beograda u kojem je dopisnik tog tjednika iz jugoslavenskog glavnog grada na temelju činjenica, pretpostavki i glasina pokušavao rekonstruirati stvarnu pozadinu ubojstava koja su se događala u SR Jugoslaviji posljednjih godina Miloševićeve vlasti, a koja nisu bila razjašnjena. On je tvrdio da iza njih nije stajao Milošević nego njegova preambiciozna supruga Mirjana Marković. Supruga srpskog vožda Slobodana Miloševića, tvrdio je njemački list, naručivala je ta ubojstva, a izvršavali su ih njemu podčinjeni ljudi u tajnim službama. Ubojstva je naručivala, tvrdi Der Spiegel, svaki puta kada bi joj se učinilo da su ugroženi neki vitalni interesi njene obitelji. Kada bi se pojavila neposredna opasnost za obitelj, Mirjana Marković telefonom bi pozvala šefa tajne sluzbe, nedavno uhićenog Radeta Markovića, i rekla: “Mislim da taj slučaj treba definitivno riješiti.” Riječ \’definitivno\’ značila je da osobu koja je pravila nevolje obitelji Milošević, treba ukloniti. Prema tvrdnjama novina Der Spiegel, motivi Mirjane Marković za \’definitivno\’ rješavanje nekih problema bili su trojaki: ugroženost obiteljskih prihoda, osobna uvrijeđenost i opasnost po vlast njenog supruga. Uklanjali su se oni ljudi, tvrdi Der Spiegel, koji su znali previše o izvozu oružja u Afriku, Palestinu i Irak, ljudi koji su bili upućeni u tajne račune i transfere novca u inozemstvo te oni koji bi mogli svjedočiti protiv \’beogradskog despota\’ o njegovim ratnim planovima i nalozima za pokolje.
Der Spiegel je također tvrdio da je bivši šef srbijanske partije i predsjednik Srbije Ivan Stambolić ubijen jer je znao detalje o financijskim manipulacijama Slobodana Miloševića koji ga je naslijedio na mjestu prvog čovjeka Srbije. Slobodan Milošević i Mirjana Marković plašili su se da bi on i politički mogao ugroziti njihovu vlast pa je zato ona ustrajala na njegovom smaknuću. Der Spiegel je iznio i navodnu pozadinu ubojstva visokog policijskog zapovjednika, šefa javne policije Radovana Stojičica – Badže. I za ovo ubojstvo kaže da je povezano s obitelji Milošević. Stojičić je bio vjeran Slobodanu Miloševiću, ali je navodno ubijen jer je pljusnuo Miloševićeva sina Marka, i to zato jer je nagao i bahati Marko Milošević policajcu, koji ga je zaustavio prilikom prometne kontrole kod Požarevca, prislonio pištolj na sljepoočnicu i – opalio. Tu pljusku njenom sinu, uvrijeđena majka nije mogla podnijeti i otac je morao pristati na Stojičićevo smaknuće nekoliko tjedana nakon tog izgreda. List je optužio Mirjanu Marković da je odgovorna i za atentat na makedonskog predsjednika Kiru Gligorova.
Der Spiegel je tvrdio da je ujesen 1998. godine smijenjen jedan od najvjernijih Miloševićevih suradnika, šef tajne službe Jovica Stanišić jer je počeo prigovarati da naloge za smaknuća sve češće izdaje predsjednikova supruga. Njega je tada zamijenio poslušniji Rade Marković. Odgovor Mirjane Marković na tu tešku optužbu njemačkog lista stigao je vrlo brzo u tjedniku Vreme. U objavljenom intervjuu, na pitanja novinara Svetlane Vasović i Igora Mekine o tim optužbama, Mira Marković tvrdila je da je riječ o \’običnim glupostima\’. Izjavila je da i njen muž smatra optužbe glupostima i siguran je da će \’narod to shvatiti\’ pa ne vide potrebu da javno opovrgnu medijske optužbe. Mirjana Marković je rekla: “SDB je, koliko sam ja shvatila, samostalna institucija i, kako izgleda, često nedovoljno obaviještena. Što se tiče vlasnika lista Dnevni telegraf, Slavka Ćuruvije, on se davno prije smrti preselio sa svojim poslovima u Crnu Goru i mislim da njegova smrt nema nikakve veze sa politikom.
A što se mene osobno tiče, i moje uloge u atentatima na ministra policije Srbije i predsjednika makedonske države, da se ne radi o smrti jednog čovjeka i teškoj povrjedi drugog, te bi dvije \’optužbe\’ bile inspirativna tema za traktat o tome kako mržnja i zlo mogu degradirati razum i inteligenciju. Čekam da me uskoro optuže za izazivanje rata u Čečeniji, poplave u Indiji, otmicu Alda Mora, niske temperature u Sibiru. Čak i ako je i od političkih protivnika i osobnih zlobnika – previše je. Ali je, prije svega, glupo.” Nekoliko je riječi rekla i o nestanku Ivana Stambolića: “Ivan Stambolić je bio prijatelj mog muža, ali nismo imali naročito razvijene prijateljske obiteljske odnose. Ivan Stambolić je napustio politiku i moj muž mu je, na njegovu želju, omogućio da bude direktor Jubmes banke. Nije više s njim imao nikakvih osobnih kontakata, a ni političkih jer se Stambolić više nije bavio politikom. U mojoj obitelji nije bilo nikakve nesklonosti prema obitelji Ivana Stambolića, a njega nismo ni spominjali. Došla su nova i burna vremena, a Ivan Stambolić je ostao u prošlosti.
Kada je moj muž obaviješten o nestanku Ivana Stambolića prije nekoliko mjeseci, dao je nalog ministru unutrašnjih poslova Srbije da učini sve da se Ivan Stambolić nađe ili barem sazna gdje je i o čemu je riječ. Dok se nalazio na mjestu predsjednika države, tu informaciju nije dobio.” Na tvrdnju o ogromnom bogatstvu, koje su navodno prigrabili i članovi njihove uže obitelji u vrijeme vladavine Slobodana Miloševića, Mira Marković odgovara: “Mediji su početkom listopada tvrdili da je moj muž nakon 6. listopada prebacio tri aviona zlata negdje u svijet, da ima račune u stranim bankama, i da je bogat čovjek. Sada te avione više nitko ne spominje; u stranim, a ni u domaćim bankama on nikada nije imao nijedan račun, osim tekućeg na koji je primao plaću. Od 1. listopada Slobodan, iako na to kao bivši državni dužnosnik još šest mjeseci ima pravo, ne prima ni plaću. Najružnije od svega je što se u medijima još uvijek može pročitati ili čuti vijest da se Slobodan materijalno okoristio svojim dugogodišnjim predsjedničkim položajem.
Svaki direktor nekog boljeg poduzeća ili predsjednik neke veće općine raspolaže s više materijalnih dobara od njega, a o ministrima i da ne govorim. Neka nova vlast provjeri strane račune, stambene kvadrate, novac potrošen na školovanje djece u inozemstvu, javnost će zasigurno biti vrlo iznenađena rezultatima. Kada bi to netko u novoj vlasti smio i htio uraditi, i oni sami i mnogi novinari, kao i veliki broj građana, morali bi se ispričati Miloševiću. Ako postoji čovjek koji od države nije ništa uzeo, a ni dobio, to je on. Ako postoji čovjek kojem je ova država nešto duguje, to je on.” Mirjana i Slobodan Milošević živjeli su u autističnom svijetu, naređivali zločine, a potom uvjerljivo dokazivali svoju nevinost. Milošević je tako djelovao petnaest godina , vukao konce iza kulisa, izdavao naređenja svojim vjernim slugama na neslužbenim sastancima u četiri oka jer nikada nije imao hrabrosti preuzeti odgovornost za svoja djela na javnim sastancima. I on i njegova supruga bili su uvjereni da će tim neslužbenim donošenjem odluka i naredbi izbjeći svaku odgovornost za svoje zločine. U posljednjem intervjuu što ga je dala u tjedniku Vreme, Mirjana Marković je sa čuđenjem ponovno pitala “pa što moj muž ima sa rušenjem Vukovara, to je radila jugoslavenska vojska, a on je bio predsjednik Srbije”.
Tako Milošević nije navodno imao nikakve veze s bombardiranjem Sarajeva, pokoljima u Srebrenici, sa stotinama tisuća izbjeglica koji su pred terorom njegovih ljudi pobjegli s Kosova, ali niti sa zločinima u Srbiji, ubojstvom novinara Slavka Ćuruvije, pokušajem ubojstva Vuka Draškovića izmišljenom prometnom nesrećom na Ibarskoj magistrali, otmicom i ubojstvom svog političkog mentora Ivana Stambolića, s brojnim zločinima i stradanjima nevinih ljudi diljem bivše Jugoslavije. Bio je uvjeren da će i nakon gubitka vlasti, moći tvrditi da on ništa nije naredio i da je službeno nevin jer nigdje nema njegova potpisa. Kukavički se želio izvući smatrajući da će njegovi podređeni preuzeti odgovornost. No ipak nije uspio u namjeri da izbjegne odgovornost. U dramatičnim okolnostima u noći s 30. ožujka na 1. travnja 2001. godine, nakon što je njegova kći Marija pucala na posrednika u njegovoj predaji, Čedu Jovanovića, uhićen je i prebačen u beogradski centralni zatvor. Iako je u početku vrlo teško podnosio zatvorske dane, naučio se zatvorskoj disciplini i redu; više mu nije bilo nezgodno što ne smije imati remen, kravatu i vezice za cipele i što je cijele dane odjeven u trenirku. Shvatio je kako je u zatvoru najvažnije dobro iskoristiti vrijeme za šetnju i rasporediti vrijeme u ćeliji. Jako je bio zadovoljan zatvorskom hranom, a mogao je jesti i hranu koju mu je od kuće u paketima donosila supruga Mirjana Marković.
U beogradskom centralnom zatvoru bio je do 28. lipnja 2001. godine kada ga je vlada premijera Zorana Đinđića izručila Haaškom sudu. Mirjana Marković ga je nekoliko ga je puta posjetila u Haagu. U veljači 2003. godine ponovno je otputovala avionom iz Beograda, ali ovaj put ne za Haag, nego za Moskvu gdje je već dvije i pol godine živio njen sin Marko koji se tamo sklonio zbog istrage beogradskih vlasti o njegovim nezakonitim poslovima u Požarevcu. Pod istragom se početkom 2003. godine, zbog nekih mešetarenja u vezi nekretnina, našla i Mirjana Marković. Beogradske vlasti su putem njenog odvjetnika pozvale Mirjanu Marković da se što prije vrati u Beograd kako bi je ispitali, a budući da ona to nije učinila, za njom je objavljena međunarodna tjeralica. Bila je to za nju, ali i za Miloševića, vrlo nezgodna stvar. Ruske se vlasti, doduše, nisu obazirale na tjeralicu, ali je ta tjeralica onemogućila Mirjanu Marković da i dalje posjećuje muža u Haagu. Njen sin također nije mogao otići u Haag, ali Miloševića nije posjećivala ni njegova kćerka koja je postala vjerski fanatik, preselila se u Crnu Goru i tamo postala sljedbenica lokalne nepriznate crnogorske pravoslavne crkve. Milošević je tijekom svojih zatvorskih dana teško prihvaćao činjenicu da ga nitko od članova obitelji ne posjećuje. Obitelj mu je sve više nedostajala, posebno njegova supruga, s kojom je od gimnazijskih dana bio nerazdvojan i koja je imala ključnu ulogu u cijelom njegovom životu koji je završio u haaškom zatvoru Scheveningen. Posljednjih mjeseci radio je sve veći pritisak kako bi je ponovno vidio. Mislio je da bi to mogao postići zahtjevom da mu se odobri odlazak na liječenje u Moskvu gdje se ona nalazila. Sud mu to nije odobrio. Nekoliko dana nakon toga on je umro. Ona je u svojoj prvoj izjavi nakon njegove smrti obznanila da smatra kako je haaški sud tom svojom odlukom ubio njenog muža. Izvor http://www.nacional.hr/clanak/23758/savrseni-zlocinacki-par
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
PUTIN
Ne može im niko ništa
Lik bivšeg predsednika i aktuelnog premijera Rusije Vladimira Putina osvanuo je ovih dana na beogradskim fasadama. Ovaj visoki državnik Beograd “posmatra” sa zgrada u Svetogorskoj ulici i u Bulevaru despota Stefana, a i Trg Nikole Pašića takođe je “pod prismotrom”. Za njegovo dovođenje u prestonicu “zaslužan” je Srpski narodni pokret 1389 (SNP) koji je, u okviru akcije “Putin vas posmatra”, ispečatirao brojne fasade stambenih i poslovnih zgrada. Iako je zakonom zabranjena ovakva vrsta “oglašavanja”, “žvrljači” mogu biti kažnjeni jedino ako su uhvaćeni na licu mesta, što se skoro nikada ne dogodi. U SNP 1389 priznaju da je u pitanju njihova akcija i da ovakav način komunikacije sa Beograđanima upražnjavaju od kada postoje. Smatraju da ispisivanje poruka nije u redu ali, to ipak čine i pravdaju time što nemaju “prolaz” u većini medija, pa su im fasade mesto za oglašavanje. – Slažem se da je to ružno. Više bih voleo da omladina dobije neki bilbord ili neko mesto da može da se izrazi ali, pošto toga nema, piše se i po fasadama – kaže Miša Vasić, portparol SNP 1389.
Prema Odluci o opštem uređenju grada stanari zgrada i korisnici poslovnih objekata (firme) dužni su da fasade svojih zgrada održavaju čiste i u ispravnom stanju. To znači da će, ukoliko na njihovoj fasadi osvane neka pisana poruka ili grafit, oni biti dužni da ih uklone. Ukoliko to ne učine, suočiće se sa plaćanjem kazne koja ide i do nekoliko desetina hiljada dinara, iako su praktično upravo oni oštećena strana. U SNP 1389 kažu da ipak vode računa da ne pišu po fasadama privatnih kuća, već samo po onima koje pripadaju nekim institucijama i firmama. – Kao organizacija nismo platili ni jednu kaznu jer, po zakonu, sankcije snosi onaj koga uhvate na licu mesta, što se nije dogodilo. Iako ispod grafita stoji naš potpis, nadležni ne mogu da dokažu da smo to mi zaista i uradili. Neke naše članove su hvatali, i oni jesu plaćali kazne – objašnjava Vasić. U Sekretarijatu za inspekcijske poslove slažu se u tome da su korisnici, odnosno stanari neke zgrade, upravo ti koji stradaju jer su i dobili grafit koji nisu želeli, a moraju i da ga uklone. – Čak i ako komunalni inspektori vide nekoga da piše po fasadama, nema pravo da ga legitimiše, jer to može da radi samo policija. Propisi su trenutno takvi da su neposredni korisnici odgovorni za čistoću spoljnih delova zgrada. Uvođenjem komunalne policije rešiće se brojni problemi iz ove oblasti jer bi ovlašćenja trebalo da budu mnogo veća – Jelena Filipović, pomoćnik gradskog sekretara za inspekcijske poslove.
Ovakvi prekršaji su inače pod direktnom nadležnošću opštinskih komunalnih inspekcija koje mogu da podnese prijavu protiv nepoznatih izvršilaca, dok je za njihovo „hvatanje” zadužena policija. Prema iskustvima Sekretarijarijata, počinioci ovakvih prekršaja skoro nikada ne budu uhvaćeni. Čak i ako se zna ko su, a ne postoji materijalan dokaz da su oni to zaista i učinili, ni inspekcije ni sudovi im ne mogu im ništa. To će verovatno biti slučaj i sa SNP 1389.
Kazne i do pola miliona – Kazne za one koji prljaju ili na drugi način oštećuju zidove fasade, izloge i druge delove zgrade, ali i za one koji ih ne održavaju čiste i u ispravnom stanju kreću se od od 2.500 do 25.000 dinara za fizička lica, dok kazna za pravno lice može ići i do pola miliona dinara.
Izvor http://www.blic.rs/beograd.php?id=102138
Putin
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ruski predsednik u utorak u Srbiji
18.10.2009.
Dmitrij Medvedev će tokom jednodnevnog boravka u Beogradu učestvovati na svečanoj akademiji povodom 65. godišnjice oslobođenja Beograda
Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev doputovaće u utorak, 20. oktobra, u zvaničnu posetu Srbiji, tokom koje će sa svojim domaćinom, srpskim predsednikom Borisom Tadićem, razgovarati o bilateralnim odnosima, ekonomskoj saradnji i drugim pitanjima od obostranog interesa. To je prva poseta jednog ruskog predsednika Srbiji, i prva na najvišem nivou posle posete bivšeg šefa ruske države Vladimira Putina Beogradu, odnosno SR Jugoslaviji, pre osam godina. Tadić je izrazio očekivanje da će poseta njegovog ruskog kolege biti prilika da se prodube tradicionalno prijateljski odnosi dveju država i intenzivira ekonomska saradnja. Podsetivši da je Rusija prijateljska zemlja, čiju podršku Srbija u vezi sa Kosovom ocenjuje veoma visoko, Tadić je poručio da Srbija želi da ostane prijatelj Rusije i kada postane članica Evropske unije.
Medvedev će tokom jednodnevnog boravka u Beogradu učestvovati na svečanoj akademiji povodom 65. godišnjice oslobođenja Beograda od fašističkog okupatora, u čemu su zajednički učestvovali pripadnici Narodnooslobodilačke vojske i Crvene armije. Prvi čovek Rusije je već ranije poručio da ovaj događaj zauzima dostojno mesto među značajnim datumima pobede nad fašizmom. On će se, takođe, obratiti poslanicima srpskog parlamenta, što predstavlja svojevrsni kuriozuitet, jer je Medvedev prvi predsednik jedne strane države koji će posetiti Narodnu skupštinu Srbije. Srpsko-ruski samit biće još jedna prilika da šef ruske države potvrdi stanovište da odnose Rusije i Srbije vidi kao “odnose strateškog partnerstva”, kako ih je okarakterisao početkom prošle godine, kao i podršku zvanične Moskve politici Srbije prema kosovskom pitanju.
Pored razgovora o širokom spektru političkih tema, posetu ruskog predsednika obeležiće i potpisivanje više međudržavnih sporazuma, kao i razgovori o mogućnostima daljeg razvoja ekonomskih odnosa, koje Medvedev, kako je ranije rekao, vidi kao “temelj budućih odnosa” dveju država. Prema najavama, Medvedev bi tokom boravka u Srbiji trebalo da saopšti odluku o odobravanju kredita Srbiji u iznosu od milijardu evra i da iznese uslove pod kojim će ta sredstva biti odobrena. Ovaj kredit Srbija je tražila kako bi, u prvom redu, pokrila budžetski deficit. Očekuje se da ruski odgovor bude pozitivan, a kako se najavljuje, Rusija planira da 350 miliona evra nameni za potrebe pokrivanja budžetskog deficita, a ostatak za investicione projekte u čijoj realizaciji bi trebalo da učestvuju ruske firme. Reč je o projektu izgradnje metroa u Beogradu i obilaznice oko glavnog grada. Shodno uobičajenoj praksi, očekuje se da u ruskoj delegaciji bude i šef diplomatije Sergej Lavrov i drugi ministri, kao i predstavnici kompanija, poslovnih i finansijskih krugova. Nezaobilazna tema razgovora u Beogradu biće i dalji koraci u realizaciji projekta izgradnje gasovoda “Južni tok”, čiji jedan krak treba da pređe preko teritorije Srbije, i saradnja u sferi energetike uopšte.
Resavski opanci za Medvedeva i Putina
Poznati resavski opančar Drakče Jeftić iz Svilajnca, predao je ruskom ambasadoru u Beogradu Aleksandru Konuzinu dva opanka – jedan za predsednika Rusije Dimitrija Medvedeva, koji dolazi u posetu Srbiji, a drugi za premijera Vladimira Putina. Opanci su dugački po 85 centimetara, izrađeni na tradicionalan način koji se u Srbiji primenjuje više od dva veka i, prema Jeftićevim rečima “specifičan je samo za srpsko pletenje kožnih opanaka”. Jeftić je objasnio da je njegov poklon za Medvedeva i Putina “u znak dugogodišnjih prijateljskih odnosa Srbije i Rusije, dva naroda iste vere”. Majstor Drakče, kako ga zovu stanovnici Krive čaršije u Svilajncu, je napomenuo da je Konuzinu predao i “orginalnu kožnu kravatu” za Medvedeva, sa “motivima srpskog i ruskog prijateljstva”. Konuzin se zahvalio na poklonima i obećao da će ih predati Medvedevu kada dođe u Beograd.
Bezbednosne mere na najvišem nivou
Ulicama Beograda Medvedev bi trebalo da se kreće automobilom marke „zil-41052″ , koji prema nekim ocenama nadmašuje “zver” američkog predsednika Baraka Obame
Posetu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Srbiji obeležiće, pored poruka koje bude iznete tokom susreta sa srpskim zvaničnicima, i izuzetne mere bezbednosti. Kako je već ranije najavio ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić, tokom boravka Medvedeva u glavnom gradu Srbije biće primenjen najviši stepen bezbednosti, a upravo iz bezbednosnih razloga neće biti moguća bilo kakva okupljanja koja bi mogla da ugroze kretanje ruskog predsednika. Predviđene mere bezbednosti uobičajene su prilikom posete najviših svetskih državnika i u skladu sa profesionalnim standardima, a kako bi sve proteklo u najboljem redu formirani su štabovi na različitim nivoima, i u MUP-u, i kod drugih bezbednosnih struktura. Visoke mere bezbednosti Medvedeva prate i kad putuje i u druge delove sveta, a to podrazumeva da ponekad i čitavi blokovi grada budu blokirani, prilazi hotelu gde odseda zatvoreni, a vazdušni prostor iznad zemlje u kojima boravi zatvoren za saobraćaj.
Na ulicama kojima se kreće njegova kolona u takvim situacijama su razmeštena policijska oklopna vozila, a iznad patroliraju helikopteri. Shodno uobičajenoj praksi, Srbija će o bezbednosti Medvedeva početi da brine od trenutka kada avion šefa ruske države bude ušao u njen vazdužni prostor, pa sve do trenutka dok ga ne napusti. Trasa kojom će se se kretati predsednička kolona od sletanja na aerodrom “Nikola Tesla” neće biti zvanično saopštena i biće poznata samo nekolicini pripadnika najužeg bezbednosnog štaba.
Ulice kojima će se kretati kolona sa gostom iz Rusije biće blokirane za saobraćaj, a zdanja u kojima će on boraviti biće pod najstrožim režimom obezbeđenja, bez mogućnosti da im se pristupi nekoliko dana pre dolaska ruskog predsednika. Medvedev će u Beograd doputovati predsedničkim avionom, koji je nasledio od Vladimira Putina, tipa „iljušin II-96-300 PU” , kompanije „Rusija”. Ovaj avion je dugačak 55 metara, težak 230 tona, a ima domet do 12.000 kilometara. Smatra se najskupljim ruskim avionom, a njegova vrednost se procenjuje na 300 miliona dolara. Avion ima najsavremeniji sistem specijalnih veza, telekomunikacija i navigacija, a predsedniku su na raspolaganju radni kabinet, dve spavaće sobe, kupatilo, sala za sastanke, soba za odmor i kabinet za reanimaciju.
Ulicama Beograda Medvedev bi trebalo da se kreće automobilom marke „zil-41052″ koji, prema ocenama nekih ruskih medija, nadmašuje “zver” američkog predsednika Baraka Obame. Reč je o oklopnim kolima, sa neprobojnim staklima i visokim stepenom zaštite, ručno izrađenim za ruski državni vrh, koja mogu da se kreću brzinom do 195 kilometara na čas. Automobil ima sedam sedišta, težak je oko 5.500 kilograma , a može da izdrži i manji nuklearni udar. Debljina krova automobila od titana je, navodno, 12 centimetara i on bi mogao da izdrži težinu tenka tipa T-72. Stakla na prozorima mogu da izdrže hice iz minobacača, a točkovi se automatski pretvaraju u gisenice kada vozilo naiđe na neravan teren. Ovaj autromobil ima naziv “begemot” po mačoru iz knjige Mihaila Bulgakova “Majstor i Margarita”. Vozilo je opremljeno svim onim što bi moglo da zatreba predsedniku, od tuša do stola sa šest telefona, kao i zavesicama na zadnjem staklu, što predstavlja omaž sovjetskoj tradiciji.
Poseban program za Svetlanu
Prema pisanju beogradskih medija, u Beogradu od ove nedelje boravi i ruski tim koji zajedno sa srpskim kolegama priprema posetu . Mediji su spekulisali, takođe, da postoji mogućnost da ruski predsednik u Beograd doputuje sa suprugom Svetlanom. Ukoliko to bude slučaj, prema izvorima iz organizacije posete, za nju će biti pripremljen poseban program. Izvor http://www.borba.rs/content/view/9966/123
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Prenosimo Vam i jedan zanimljiv intervju
Intervju
Viktor Hlistun: Ruski put je jedinstven, originalan, i ne podleže tuđim idejama
Naša prosta duša slovenska
Zbog čega je Rusija danas faktor mira u svetu, zašto je patrijarh Kiril “prekrstio” Ukrajinu svojim putem kroz “Kijevsku Rusiju”, šta je danas najjači ruski resurs, šta znači naziv “Crna Moskva” i šta stoji modernoj Rusiji na putu potpune ekonomske obnove? Na ova i druga pitanja odgovara Viktor Hlistun, publicista i novinar ruskog dnevnika Trud i specijalni dopisnik Tabloida iz Moskve.
Kako vidite današnji uspon Rusije i šta Rusiju ometa da brže prođe kroz proces povratka na mesto vodeće ekonomske sile sveta?
V. Hlistun: …Ako gledamo istorijski, više od sedamdeset godina Rusija nije znala šta je to slobodno tržište, šta je srednja klasa, šta su bogataši i šta su oligarsi. Jednom rečju, ideološki smo bili spremni da primimo svaki kapitalizam kao najbolje rešenje. Ali, došlo je i otrežnjenje. Zbog toga danas mladi ljudi i rukovodstvo smatraju da Rusija treba sama da pronađe svoj put.
Ne treba zaboraviti da je velika vera u američku demokratiju nestala onog momenta kad je ruski narod, kad su najširi slojevi Rusije upoznali svu surovost liberalno-kapitalističkog tržišta. Uprkos tome, Rusija je ostala verna ideji internacionalnog. Recimo, današnja Moskva je puna radnika iz bivših sovjetskih republika koji rade širom Rusije. Ne treba, takođe, zaboraviti ni to da je slovenski mentalitet, kako kod Rusa tako i kod Srba i svih drugih slovenskih naroda, jedan specifičan način življenja i razmišljanja, te je u okviru toga i potrebno naći svoj put. Kako ekonomski, tako i kulturni i svaki drugi.
Amerika je, nažalost, izvozom brutalnosti – što kroz kinematografiju što kroz sirovost ekonomskog ekspanzionizma – ostavila veoma loš utisak na Ruse i na Rusiju. Rus mora da ostane takav kakav jeste, sa svim svojim karakteristikama. Mi se sada smejemo kako Amerika danas ratuje u Avganistanu i u Iraku. Kad ruski čovek vidi američkog vojnika obučenog kao pokretni tenk, to izgleda više nego tragikomično.
Amerikanci su pokušali da nauče Gruzine da ratuju, i to da dobro ratuju. Ali, pokazalo se da je to jedna veoma loša škola, uprkos tome što je gruzijska armija raspolagala dobrom tehnikom.
šta je Rusija uradila da zaštiti svoje građane u Gruziji u takvim okolnostima?
V. Hlistun: Preko 95 odsto stanovništva iz Južne Osetije ima ruske pasoše, i Rusija je dužna da te svoje građane zaštiti na svaki način, upravo onako kako to čine Amerikanci sa svojim građanima. Mi moramo da štitimo i granice. Sada je utvrđena granica između čečenije i Gruzije. Tu ni komarac ne može da prođe. Ne treba zaboraviti: vojska koja je napadala ruske mirovne snage, nalazila se u Gruziji i pobila 68 mladih ruskih vojnika. Da se ne bi ponovilo, Rusija je utvrdila granice.
Da li je i kako rešeno pitanje i drugih spornih granica?
V. Hlistun: U širem smislu, granice bivših sovjetskih republika ni do današnjeg dana, od raspada sovjetske države, nisu sasvim regulisane i Rusija u saradnji sa tim bivšim republikama Sovjetskog Saveza upravo rešava taj problem. Ali, za sve to treba mnogo para i proces nije ni lak ni brz.
šta je danas prioritet ruske ekonomije?
V. Hlistun: Rusija je oprostila dugove prema bivšem Sovjetskom Savezu mnogim zemljama u svetu, a pre svega zemljama nekadašnje sovjetske zajednice. Niko od njih to javno ne pominje. Došlo je vreme da je ekonomija danas potpuno zavisna od energenata, od nafte i gasa, pa je to ono na čemu u najvećoj meri opstajava i današnja ruska ekonomija. No i hrana je jedan ogroman i neiskorišten resurs… Stara carska Rusija, treba ovde da podsetim, hranila je celu Evropu bez obzira na to što nije imala nikakvu tehnologiju i transportna sredstva kao danas. Zvaničan stav Rusije je da je borba za zdrav život jedan od ključnih prioriteta. Mi hoćemo zdravu hranu bez pesticida. Evo, u poslednje vreme masa ljudi iz velikih gradova ide u pravcu otvaranja farmi male i srednje veličine, čime može sebi da obezbedi pristojan život.
Ima li nade u skori dolazak srednje klase, kao simptoma oporavljene privrede, i šta je smetnja tom procesu?
V. Hlistun: što se tiče razvoja srednje klase, Rusija je pripremila puno novih zakona kojima bi rešila pitanje te slobode privređivanja malih i srednjih preduzeća i porodičnih firmi. Nažalost, u vreme Jeljcinovog predsednikovanja, procvetala je birokratija do neslućenih razmera, pa je nova vlast zatekla više te birokratije nego što je bilo i u vreme Sovjetskog Saveza. Na jednom jednostavnom primeru: preduzimljiva žena koja je izgradila četvorospratnu zgradu sa ciljem da pokrene proizvodnju tekstila u suterenu tog zdanja, čim je krenula da rešava ta osnovna “papirološka pitanja”, u startu je, umesto ohrabrenja, dobila neprijatan “šamar”, jer su joj rekli da će samo pitanje raznih dozvola koštati preko milion dolara, a sve zbog potrebe korumpiranja brojnih administrativnih parazita (uzgred, u Moskvi samo jedan kvadratni metar zemljišta ili poslovnog prosora košta oko 5.000 dolara!). Tako razočarana, otišla je daleko iz Moskve u grad Samaru, u mesto gde ima dosta nezaposlenih i gde su cene znatno prihvatljivije. Zbog ovakvih i sličnih pojava, Moskva je, nažalost, postala preskupa, pa taj polusvet birokratije nosi kod najširih slojeva naroda naziv “Crna Moskva”.
Narod se zbog svega pobunio i današnja vlast, oličena u predsedniku Dmitriju Medvedevu, pokrenula je kampanju protiv bahatih eksponenata državne uprave. Nedavno je Medvedev kritikovao čak i saobraćajnu policiju, govoreći kako saobraćajci u Rusiji imaju obavezu da pre svega usmeravaju, edukuju vozače i kontrolišu saobraćaj, pa da tek onda naplaćuju kazne. Ovo je samo jedan od primera svakodnevnih anomalija u ruskom društvu koje se menja iz dana u dan.
Kako na tom poslu traje saradnja Dmitrija Medvedeva i Vladimira Putina?
V. Hlistun: Oligarsi (ali, to je samo jedna od brojnih destruktivnih grupacija koje su opljačkale Rusiju) izneli su van države preko pedeset milijardi dolara u raznim oblicima. Koliko je novca i drugih dobara u jednom relativno kratkom periodu izneto iz Rusije, verovatno niko nikad neće saznati. Kad se, nedavno, Dmitrij Medvedev obratio javnosti sa neprijatnom istinom da krivci za nezakonito odlivanje kapitala iz Rusije uglavnom nisu u zatvoru, sud i policija su konačno počeli da rade svoj posao. Pravi krivci polako su upućivani u zatvor. Taj proces još traje.
Osim Gruzije, a ranije čečenije, šta je za današnju Rusiju “vruća tačka”?
V. Hlistun: Dagestan. To je definitivno Dagestan, ali i Ingušetija… Dagestan je pogranična zemlja sa čečenijom, pa je sadašnji čečenski predsednik Kadirov iz zemlje proterao veliki broj kriminalaca koji su se našli u Dagestanu. Zato se u Dagestanu vrlo često dešavaju ubistva policajaca na dužnosti…
Kakva je današnja ideja ruske spoljne politike i šta Rusija smatra svojim prioritetom u odnosu sa ostatkom sveta?
V. Hlistun: Svako u svetu zna da Rusija neće prva napasti bilo koga, ali, i ovim putem, treba reći da je poruka ruskog naroda, države i vlade: nemojte dirati u Rusiju! što se tiče primera Gruzije, on možda najrečitije govori u kakvom se položaju našla Rusija i u kakvom je položaju danas što se tiče odnosa zapadnih sila prema pitanju Južne Osetije i Abhazije. Najpre je, tokom vojnih napada Sakašvilijeve soldateske na ruske mirovne trupe (pod monstruoznim nazivom “čisto polje”, što je značilo zbrisati i ljude i objekte), svetska javnost lažno informisana da je Rusija prva napala. No istina je ubrzo stigla… Danas su te iste vlade zapadnih zemalja jasno opredeljene da je Sakašvili glavni krivac za sve što se tamo dogodilo. Ali, bez obzira na sve, danas oko 600.000 Gruzina radi i živi u Moskvi. Računa se da oni dnevno prebacuju oko milion dolara na svoje račune samo od privređivanja na teritoriji Rusije. Takođe, u Moskvu na lečenje dolaze i Gruzini i Jeremeni, i svi iz susednih država. Dakle, život je jedno, a politika prolaznih diktatora drugo.
Kako ruska vojska danas ekonomski živi?
V. Hlistun: Ima stvari koje su očigledne. Recimo, na poslednjem sajmu letačke opreme i aviona, prikazan je poslednji model borbenog aparata MIG 35. To tehnološko čudo, nedostižno je i američkoj vojnoj industriji. A takvih primera, javno prikazanih ili onih koji nikada neće biti pred očima javnosti, ima više nego dovoljno. Dalja ulaganja ruske vlade i države u vojsku namenski su povećana tamo gde je to neophodno.
O kvalitetu vojnih stručnjaka i njihovom školovanju ne treba ni govoriti… Podsetimo se ovde, nažalost stradalog rukovodioca ruske elitne jedinice “Ruski vitezovi”, vazduhoplovnog pukovnika Igora Tkačenka, koji je poginuo na trenažnom letu, u sudaru sa drugom letilicom. Pod teškim okolnostima, mada razbijenog aparata, usmerio ga je dalje od naseljenog mesta i sam se katapultirao. Takvih letača u Rusiji ima veoma mnogo. Hrabrih, sposobnih, inteligentnih i vrlo obrazovanih. A za njihovu obuku, kao i za nova vojno-tehnička dostignuća, takođe je potreban veliki novac.
Kome i zašto u svetu nedostaje “hladni rat” i kakve političare sprema nova Rusija?
V. Hlistun: Ako dobro pogledate, mnogima je danas smetnja što je Rusija velika zemlja, pa postoji jedna propagandna ideja koja ide direktno iz Vašingtona, da je “Rusiji prevelika teritorija na kojoj živi i postoji!”
Postoje i danas teritorijalne aspiracije na određene teritorije Rusije na Dalekom istoku. Ne treba zaboraviti da je 2001. godine isteklo pravo korišćenja Aljaske, koju je u ime carske Rusije Nikolaj Romanov dao Americi na eksploataciju. Međutim, Rusija ne pravi pitanje, ali će i ono svakako doći na red s obzirom na to da postoje stalne teritorijalne pretenzije prema ogromnom prostranstvu Rusije. Naravno, zvaničan stav Rusije je poznat. Svako može da ulaže novac i da stvara partnerske mešovite firme u Rusiji, i tu ima mesta za svakoga, ali govoriti o pitanju teritorijalne celovitosti države ne sme niko ni u Rusiji ni van nje.
Sprema li ruska unutrašnja politika “nove snage”?
V. Hlistun: Ako se dogodi da Vladimir Putin odluči da se vrati na predsedničku funkciju, treba verovati da će on i Dmitrij Medvedev samo zameniti mesta. Treba reći i to da je Medvedev počeo relativno neubedljivo, pa skoro i loše, svoj mandat, ali je danas to političar koji daje najbolje sa funkcije na kojoj je. Partija “Jedinstvena Rusija” koja daje najbolje kadrove i koja ima ubedljivu većinu u Rusiji, shvatila je da je neophodno da postoje i druge snažne reformističke partije u političkom životu Rusije. Najveća politička tekovina Vladimira Putina danas je svakako ta ideja da spremi jedan novi mladi naraštaj, najškolovaniji kadar Rusije, koji će promeniti Rusiju suštinski. To ulaganje u budućnost najveći je kapital kojim ova zemlja raspolaže, jer je, ne treba zaboraviti, Rusija po svom nasleđu jedan ogroman resurs najboljeg ljudskog kvaliteta, onog koji danas tako nedostaje celokupnom hrišćanskom Zapadu. Tokom celog prošlog veka, Rusija je davala najbolje kadrove i najveće intelektualce celokupnoj ljudskoj civilizaciji, o tehnološkim dostignućima da ne govorimo. Ne treba ni podsećati da u čuvenoj američkoj Silikonskoj dolini, gde je baza svetske elektronske civilizacije, rade skoro isključivo ruski kadrovi. U tom smislu je ovaj proces od izuzetne važnosti za ceo svet a ne samo za Rusiju. Naime, moderna Rusija, ona koja nudi nadu celom svetu da može da preživi i da sačuva najbolje tekovine čovečanstva, nije ona hladnoratovska, ma koliko se stari reakcionarni krugovi iz Vašingtona upinjali da vrate taj prošli period na scenu.
Zašto Rusija mnogo ne brine zbog svetske ekonomske krize?
V. Hlistun: U Rusiji svako ko imalo razmišlja veruje da je ta kriza veštački izazvana. U Rusiji ima govora o tome da se teško živi, ali je bilo i znatno težih kriza poput one sa početka devedesetih godina kad je rublja pala, kad je bilo devalvacije i potpunog pada ekonomije. Pre nekoliko godina u Rusiji su se skoro molili dolaru, ali ne i danas. Sada je dolar polako u Rusiji potisnut od evra. Njegovo jačanje kao rezervne valute je očigledno, ali je takođe verovatno da će u svetu jedna od ključnih rezervnih valuta biti upravo rublja. Sada u svakoj bivšoj sovjetskoj republici za rublju čovek može da kupi bilo šta. Ostaje jedino problem sa Ukrajinom. šta je uopšte Ukrajina? Skoro svi ključni ukrajinski proizvodi rade se u saradnji sa Rusijom. Treba reći da preko 11 miliona Rusa živi u Ukrajini u krajevima oko Harkova i drugde (mada sadašnji predsednik Juščenko bezuspešno radi na tome da zatre ruski jezik), i mnogo Ukrajinaca živi u Rusiji. No, sve je to takoreći jedan narod ili “prosta duša slovenska”, pa je jedno politika, a drugo je život. Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril, prilikom svog poslednjeg dolaska u luku Sevastopolj, vrlo diplomatski je rekao kako se raduje što vidi “dve slovenske flote” na ovom istorijskom mestu. Uzgred, zbog toga što mu je pravljena opstrukcija u vezi sa slobodom kretanja onim pravcem kako je njegov protokol zamislio, patrijarh Kiril je odlučio da doslovno “prokrstari” Ukrajinom. Ta njegova “maršruta” napravljena je u obliku pravoslavnog krsta. Ovu namernu simboliku narod, milioni pravoslavnih vernika, oduševljeno je pozdravio.
Velika je verovatnoća da bi uskoro moglo doći do mirnih političkih promena u ovoj bivšoj sovjetskoj republici.
Naime, Juščenkova politika naprosto nema više uporišta ni u samoj Ukrajini. U Rusiji i danas smatraju da je Krim protiv svake pravde i zakona dodeljen Ukrajini od strane nekadašnjeg sovjetskog vođe Nikite Hruščova. Kako je ovde reč o neprirodnoj situaciji, izvesno je da će neko razumniji od sadašnjeg rukovodstva Ukrajine morati da razgovara sa Moskvom kako ove stare komunističke anomalije ne bi dalje opstajavale. Ukrajina je nedavno tražila od Rusije oko pet milijardi dolara pomoći, ali Moskva tu odluku još nije donela, i ne postoji verovatnoća da će se to desiti dok se ne promeni politika Ukrajine. Ruski ambasador u Ukrajini, Zurabov, i dalje sedi u Moskvi, i do rešenja konflikta neće doći u Ukrajinu. Nakon veštački izazvanog problema sa naplatom tranzita gasa, konačno je ukrajinsko rukovodstvo počelo da plaća za gas Rusiji, i to redovno, svakog meseca, pa treba verovati da Evropska unija neće dalje oskudevati u ovom energentu.
šta je konačan bilans “jednokratne upotrebe” malih i potkupljenih vođa?
V. Hlistun: Gruzija zbog poslednjeg vojnog sukoba sa Rusijom neće ići u NATO pakt. Zapad je naprosto zatvorio vrata Sakašviliju, pa je njegova politika u nemilosti onih koji su mu do juče bili nalogodavci kako da sprovodi svoju “obojenu revoluciju”. Nešto slično moglo bi neprijatno da iznenadi i Ukrajinu. Odnos Zapada menja se po potrebi. Ali, potrebe Zapada su se promenile. Prioriteti takođe. Rusija nije osvetoljubiva i tražiće od svojih najbližih suseda i nekadašnje sovjetske braće da se okrenu svojim potrebama, a ne udaljenim interesima još udaljenijih imperija.
Izvor http://www.magazin-tabloid.com/srp/clanak2.php?br=188&cl=27
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ATRAKTIVAN LEPOTAN POZIRA ZA www.lepotani.com
.
